Da li je fiksiranje cena ishitrena mera?
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Zvanična godišnja stopa inflacije, odnosno procentualna promena cena u tekućem mesecu u odnosu na isti prethodne godine se ubrzava. Tako je u Srbiji godišnji rast cena u julu 2021. godine bio 3,3%, a već nakon tri meseca (u oktobru) je dupliran i dostigao je nivo od 6,6%. Inflatorni udar je prilično snažan širom sveta, što se preliva i na domaći teren. Procene su da je većina proizvoda i usluga, koje prosečan građanin redovno kupuje, poskupela za više od 20 odsto. Po sebi je jasno da se radi o velikom udaru na kućne budžete.
Imajući u vidu trendove u svetu (porast cena sirovina, troškova logistike/transporta, štampanje novca, energetska kriza), kao i činjenicu da pandemija još uvek nije pod kontrolom, krajnje je nezahvalno prognozirati kako će se cene kretati u narednom periodu.
Vlada Srbije odlučila je da u ovakvim okolnostima posegne za fiksiranjem cena određenih namirnica. Doneta je Uredba o ograničavanju proizvođačkih i cena na veliko i malo za pet osnovnih namirnica. To su kristal šećer, brašno tip 400, jestivo suncokretovo ulje, svinjsko meso – but i mleko sa 2,8 procenata mlečne masti. Zamrzavanje traje 60 dana, a cene ne smeju da prelaze nivo od 15. novembra. Nadležni navode da je ova mera bila neophodna u cilju zaštite životnog standarda građana, pošto se u strukturi dnevne potrošnje prehrambenih proizvoda najveći deo odnosi upravo na artikle obuhvaćene ovom odlukom. Ljudi u Srbiji su možda očekivali ovakvu odluku, s obzirom na iskustvo iz prethodnih decenija.
Međutim, sa stanovišta privredne aktivnosti otvoreno je pitanje da li je mera opravdana, odnosno da li je ishitrena.
Prvo, nivo zvanične inflacije od 6,6% godišnje ne bi trebalo da bude razlog za takav oblik držvnog intervencionizma. Ili se ovim priznaje da je inflacija za najveći deo populacije iznad oficijelne? U svakom slučaju, ovakav potez uliva i određenu dozu zabrinutosti. Privrednici se mogu zapitati koliko je stanje zaista loše kada država poseže za fiksiranjem cena? Drugo, u naredna dva meseca, koliko je predviđeno da ova mera traje, ne bi trebalo očekivati dramatične cenovne pritiske, pa se postavlja pitanje njene svrsishodnosti.
Ukoliko, recimo, naredne godine dođe do još većeg rasta cena, šta će se onda primeniti? Treće, kada se ograniči koštanje određenih proizvoda to može izazvati osećaj i pritisak da se ograniče i cene nekih drugih proizvoda/usluga, što može izazvati dodatne poremećaje. Četvrto, određeni broj privrednika se može naći u nezavidnom položaju – sirovine (inputi) bi mogle da poskupe dok su njihove prodajne cene „zamrznute”. Prodavci i proizvođači bi u nešto dužem roku tada mogli da reaguju tako što će „povući” robu iz prometa, čime bi se mogle stvoriti nestašice na tržištu.
Iako se građanima može činiti da se na ovaj način postižu neki pozitivni efekti, zapravo je u pitanju mera za kojom bi trebalo posegnuti u slučaju krajnje nužde, zbog opisanih negativnih efekata. U pitanju je aktivnost koja je u suprotnosti sa slobodnim delovanjem tržišta. Možda je, pre ovoga, trebalo iskoristiti mogućnost da se primene „finije i fleksibilnije” mere, kao što je recimo intervencija iz robnih rezervi, tj. povećanje ponude osnovnih životnih namirnica, čime bi se na tržišni način smanjio pritisak na rast cena.
