Prođoše još jedni izbori. Kome šampanjac i trubači, kome suze – i tuge i radosnice. Uglavnom, više nas stranke ne smaraju svojim predizbornim spotovima, porukama, i tako to.
Na glasanje u gradu sugrađani su izlazili (ili nisu), ko je kada mogao i hteo, ili uopšte ga sve to nije ni interesovalo… Uglavnom, na jednom biračkom mestu (nije bitno kom), gužva, red se protegao… U redu, što bi se reklo, pripadnici svih generacija koje imaju pravo glasa – od starijih do mlađih. Taj aprilski dan više je podsećao na sumornu jesen nego na proleće, još krenula i neka kišica. Ali ništa, stojimo napolju i čekamo svoj red.
Međutim, ne svi. Pojavljuje se glasač koji odmah staje na početak reda. Mi se uzjogunismo, kažemo – ne može to tako, zna se ko može preko reda, naravno, ali čovek ne spada ni u jednu od tih kategorija. Ma, ne brinite, kaže, čekaću ja red. Objašnjava da nije on kao neki koji su u Titovo vreme sve mogli, pa i da uđu preko reda, pominje i neke generale, i mnogo toga još iz vremena bivše Jugoslavije. Niko mu ne odgovara, i ne sluša ga, a on priča li, priča… Toliko, da smo već prestali da obraćamo pažnju na njega. A baš je u tome i bila caka. Jer dotični naš sugrađanin, lepo je ušao preko reda, a mi smo ostali zabezeknuti, onako baš, na kišici koja je rominjala…
Naravno, sve to neme veze sa izborima. Nisam politički analitičar i tome slično, tako da tu temu ostavljam umnijim glavama. Jednostavno, htela sam da zabeležim crticu sa jednog biračkog mesta. I da kažem da vuk dlaku menja, ali ćud ne. Ko je navikao da se gura i muva, taj ostaje takav, a oni kojima to nije u prirodi, ostaju da stoje na kiši.
Ali, evo za kraj mudrost Mike Antića – „Koliko ja imam osmeha, toliko niko ne može imati ružnih reči, ni sitnih malih pakosti da mi na bilo koji način našteti. Osmeh za sve i za dobro i za zlo, pa ko’ duže izdrži…”
