Težim da ono što stvaram ima trodimenzionalnu dušu
U želji da ovekoveči mesto nekadašnjeg terena na kojem je igrala ekipa Košarkaškog kluba „Proleter” (jedinog iz Vojvodine koji je poneo titulu prvaka Jugoslavije 1956. godine), umetnik Boris Horvat krenuo je da slika mural u Petefijevoj ulici. Delo u tehnici akrila nastaje u čast legendarne košarkaške petorke – Vilmoša Locija, Lajoša Englera, Dušana Radojčića, Milutina Minje i Ljubomira Katića.
Osećajući da Zrenjaninu fali umetnost u javnom prostoru, Horvat je na ovaj projekat strpljivo čekao. Rad privodi kraju, a završetak planira za sredinu aprila.
Kako se razlikuje stvaranje na javnoj površini od onog u ateljeu, o umetničkim stavovima i inovativnim tehnikama popričali smo sa mladim umetnikom.
Koliku odgovornost nosi slikanje murala?
– Rad u javnom prostoru zahteva veći stepen posvećenosti i koncentracije kako bi sadržao nešto sa čime svi mogu da se poistovete. On nije nešto što možete da obrišete, arhivirate ili sklonite na stranu. Sveden je na određene elemente, ali kroz njega umetnik mora da prikaže lepezu znanja na kojem sada stoji. Kada se slika mural mnogo je veća svest, jer znate da će taj rad biti u kontaktu sa velikim brojem ljudi.
Kako si došao do sadašnje forme?
– Rad je prošao dve tranzicije, iako su sva tri tumačenja likova imala svoje konačno ishodište. Međutim, ono što želim sebi da postavim, kao umetniku, kada radim na javnoj površini, jeste što teži zadatak. Prva i druga varijanta su ostale u skici, jer nisu bile na zadovoljavajućem nivou. Shvatio sam da rad može da napreduje, a smatram da javni prostor, u gradu kao što je Zrenjanin, zaslužuje studiozniji, slojevitiji i mnogo više slikarski zastupljen rad, zbog čega sam odlučio da zid tretiram kao platno.
Kada si pokazao sklonost ka slikanju?
– Iako nije imao interesovanja za umetnost, tata mi je često crtao. Tada sam ne samo video nekog ko crta, već i ko zna da uđe u materiju i razume je. Sećam se jednog njegovog neverovatno detaljnog rada slona. Ja sada ne mogu da znam koliko je to bio kvalitetan crtež, ali sa 29 godina i dalje želim da verujem da je moj otac superheroj. To me je navelo da krenem samostalno da istražujem. U detinjstvu su to bile strip scene, detalji iz „Moćnih rendžera”, „Nindža kornjača”, emotivne ekspresije i slično.
Kako je krenuo tvoj umetnički put?
– U osmom razredu nastavnica geografije primetila je moj talenat za crtanje i uputila me na Školu za dizajn „Bogdan Šuput” u Novom Sadu. Za nju sam saznao dve nedelje pre prijemnog. Upisao sam je iz prve i tamo se susreo sa nečim što može da se podvede pod umetnički svet. Nakon srednje škole upisao sam grafiku na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
U čemu pronalaziš inspiraciju?
– U osnovnoj školi svoju ekspresiju sam sa celog tela sveo na lik i počeo redovno da stvaram portrete. U tom procesu nastojim da pronađem nešto što koliko je u meni, toliko je u onome koga crtam. Slikarstvo odavno tumačim kao nešto što je suviše lično. U pitanju su likovi sa kojima sam hteo da se poistovetim ili da ih protumačim na određeni način, kako bi mi bili jasniji. Kada slikam, želim da uklonim slojeve koji daju određeni mit o toj personi, kako bi se ispričala što ličnija priča. Težim da ono što stvaram, ima trodimenzionalnu dušu. Ako je to samo trodimenzionalna ličnost, meni to nije dovoljno.
Da li umetnik može da bude objektivan?
– Umetnik se bavi i subjektivnim i objektivnim. Ako objektivno nadvlada subjektivno, ili obrnuto, onda tu ne može da se govori o umetničkom delu. Dakle, sve mora da bude relativno. Stvaralac treba da je u stanju da rastumači sopstveno delo, što je na neki način suočavanje sa samim sobom. Mnogo je bitno da on zna zbog čega je neke stvari uradio, a neke nije. Dakle, sve to treba da se spoji u jedno da bi čovek mogao da kaže da je to nešto što može da se protumači na hiljade načina i da pronađe put do drugih.
Kako si krenuo da istražuješ digitalnu tehniku?
– Hteo sam da savladam nešto što je dobijalo na popularnosti, kvalitetu i kvantitetu. Na taj način sam došao do digitalne tehnike koja me fascinira. Težim da umetničko delo bude dokumentovana slika mog raspoloženja u trenutku kada sam je stvarao. Što brže je naslikam, tim će taj trenutak biti bolje ovekovečen, a digitalna tehnika mi tu brzinu omogućava. Koje predrasude je prate?
– Savršena tehnika ne postoji, ali postoji inovacija u radu koja je jako bitna. Mnogi misle da digitalna slika nije dostojna, dovoljno vredna ili kvalitetna, samo zato što nisu upoznati sa procesom. Ona je zapravo nastavak onoga što se dešava u klasičnom slikarstvu, iako ljudi često smatraju da oni koji se njom bave nisu pravi umetnici.
Kako kritike utiču na tebe?
– I pozitivna i negativna kritika su podrška, ako naučiš da primeniš znanje koje imaš i prilagodiš ga datom trenutku i raspoloženju. Postoje velike oscilacije u radu po pitanju samopouzdanja, sumnje i načina na koji tumačiš sopstveni rad. Umetnik je sam sebi najveći kritičar, zbog čega je umetnost konstantno napredovanje i propadanje.
„RADOST” U BEOGRADU
Za diplomski rad na Akademiji slikarstva u Sremskoj Kamenici Horvat je na površini od 48 kvadrata oslikao mural „Radost” u Beogradu, koji je posvetio poznatoj fado pevačici Marizi. Pored toga, svojim muralom B.B. Kinga oplemenio je i prostor jednog zrenjaninskog kafea.
