*Strip, a i kultura uopšte, izgubili su eksternu publiku. Korak po korak, mi smo je povratili, a iz takve publike će se profiltrirati oni koji su zaista zainteresovani za ovu umetnost – kaže Đukić
Časopis „Stripolis” nedavno je objavljen deseti put. Samo godinu dana mlađa je istoimena manifestacija u slavu stripa koja se održava u Kulturnom centru. Idejni tvorac oba „Stripolisa” je naš sugrađanin Branko Đukić, akademski slikar. Kako se rodila ideja o „Stripolisu”?
– Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina prošlog veka doneo je ekspanziju strip izdavaštva u našoj zemlji i obeležio je moje i detinjstvo moje generacije. Zapravo, još tada sežu koreni za mojom željom da uređujem i vodim neki strip-magazin sličan onima koji su se tada mogli naći na kioscima i u knjižarama. Kod mene je ta želja očigledno bila izuzetno snažna jer je mnogo godina kasnije splet okolnosti doveo da, u saradnji sa Kulturnim centrom, to i ostvarim. Ja sam imao ideju, a oni su je materijalno podržali i tako smo krenuli u avanturu koja, eto, traje do danas…
Naš grad je tako postao jedna od prestonica stripa. Šta to znači za kulturu u celini, s obzirom da je manifestacija prešla „granice” našeg grada i Srbije?
– Kada sam kretao u sve ovo imao sam iza sebe već poodmakli „umetnički staž” i prilično veliko iskustvo. Znao sam da ćemo nailaziti na mnoge prepreke, ali i da se na projektu mora istrajati, odnosno da on ne sme biti kratkog daha. Ta istrajnost je donela rezultate. Strip, a i kultura uopšte, izgubili su eksternu publiku. Korak po korak, mi smo je povratili, a iz takve publike će se profiltrirati oni koji su zaista zainteresovani za ovu umetnost. O časopisu i manifestaciji se diskutovalo na najvažnijim emisijama iz kulture na RTS-u, organizovali smo izložbe i promocije širom Srbije i regiona. Nakon štampanja, časopis se šalje autorima i svim relevantnijim poznavaocima stripa i na taj način se šire pozitivne vesti o dešavanju iz kulture u našoj zemlji. Tako je proteklih deset godina „Stripolis” stizao na adrese strip umetnika u većini zemalja američkog kontinenta, od Kanade do Argentine i Meksika, zatim širom Evrope, a onda i na bliskom istoku, kao na primer u Iranu.
Sve ovo vreme sam želeo i insistirao da ovaj projekat bude vezan, baš, isključivo za Zrenjanin, kako bih ovim primerom pokazao da se iz entuzijazma i ljubavi prema devetoj umetnosti uz minimalna sredstva može napraviti nešto zaista veliko i vredno pažnje. Koji su najznačajniji stvaraoci stripa učestvovali, a koji objavljuju u časopisu „Stripolis?
– Kada završite Akademiju i magistrirate na crtežu, kao što je to bio slučaj sa mnom, neminovno je da vam se i odnos koji ste kao dete imali prema stripu promeni. Prilikom uređivanja časopisa primat sam dao autorskom i eksperimentalnom pristupu ovog medija. Pomenuo bih minuciozni grafizam Toka Feča, dobitnika prestižne nagrade fondacije „Kseriks”, apstraktne stripove Andreja Molotjua, profesora na „Indijana Univerzitetu”, stripove koji su posvećeni ljudima sa hendikepom, autorke Juko Šimizu, čije ilustracije krase stranice „Njujorkera”, „Tajma”… Interesantna je i znatna zastupljenost žena koje se bave stripom. Radovi Nine Bunjevac, Line Hoven, Nikol Klevu, Ivete Fedorove, Eugenije Monti, karekterišu poentilistička tehnika, pikturalna lepota i koloristička slojevitost. Do sada smo objavili devedeset sedam različitih radova autora iz celog sveta. Posmatrajući sve ove radove dolazi se do zaključka da široko područje jezika stripa još nije dovoljno istraženo, pogotovo ne u pogledu važnosti koju on ima za same stvaraoce, jer su mnogi od njih svoj jezik iskoristili da bi ispoljili svoje najintimnije emocije ne osvrćući se mnogo na zahteve koje diktiraju tržište i industrija. Okupili ste afirmisane stvaraoce stripa i filma, ali i zrenjaninske crtače, ljubitelje stripa, nastavnike, decu… Ima li zainteresovanih mlađih umetnika koji će nastaviti Vašim putem?
– Da, zapravo su sve to moji prijatelji koje sam stekao u svojoj dugogodišnjoj karijeri umetnika. Osim tih ljudi iz sveta umetnosti, mnogo su nam pomogli lektori, prevodioci, dizajneri… Svi oni odazvali su se pozivu da pomognu projekat i ovom prilikom im zahvaljujem. Osim mene „u timu” su od početaka Mišo Živanov i Bojan Stoisavljević, a postoji i čitava grupa mladih autora koji su startovali na „Stripolisu”, a sada su studenti likovnih i primenjenih akademija u Beogradu i Novom Sadu i pred njima je vreme u kojem će pokazati svoje umeće.
Ne bi bilo fer da ne pomenem i starije generacije koje redovno posećuju festival, pa je taj spoj različitih godišta sa istim interesovanjima, takođe, jedan od kurioziteta čitavog projekta. Bavite se i pedagoškim radom koji, takođe, obogaćujete novim idejama. Kakvo je iskustvo?
– Dobro pitanje… Ne znam koliko će vam se svideti odgovor. Nisam bio zadovoljan kako je škola meni otkrivala svet likovnih umetnosti i umetnosti uopšte. To je jedan od razloga što sam bio okrenut pop-kulturi, jer me niko na pravi način nije uveo u svet vizuelne kulture i lepih umetnosti. Profesori koji su predavali takve predmete samo su otaljavali svoj posao i sami se trudeći da pokažu da su umetnički nastavni predmeti sporedni u odnosu na druge. A meni su bili najvažniji. Nadam se da u tom pogledu nisam izneverio svoje đake. E sada… Ovo je vreme spektakla, spektakla na kvadrat. Deca su žestoko zatrovana trivijalnim sadržajima i jako im je teško da prihvate složenije vrednosti, vrednosti koje su se potvrdile kroz vekove. Pokušavam da razbijem te barijere, taj njihov rigidan stav. To činim postupno i sistematski, jer ih potpuno razumem i znam da je njima najteže. Sa druge strane, svestan sam da su oni u godinama kada su spremni na saradnju i kada su najkreativniji, pa bi bila prava šteta ne iskoristiti to na pravi način. To nije lako jer školstvo kaska za vremenom u kojem živimo. Možda će zvučati patetično i stereotipno, ali mislim da uspevam da pomerim stvari sa mrtve tačke. Tome u prilog možda govori i podatak da sam sa mnogima ostao prijatelj i posle njihovog školovanja.
Budućnost
– Ne treba biti u zabludi da je bilo lako opstati sve ove godine. Dostigli smo neki nivo, ali ga treba pomerati ka napred. Ukoliko lokalna sredina, kao i država u kojoj živimo bude imala razumevanja za ovo što smo uradili i ono što želimo da uradimo, budućnost će svakako biti svetla. Ja verujem u to.
