Sećam se kao da je bilo juče, a dogodilo se početkom 1956. godine. Bio sam pri kraju studija na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu kada su došli predstavnici sela i mesnog partijskog rukovodstva Botoša, Nikola Gavrilov i Stevan Tornjanski. Planirali su da izaberu jednog od budućih agronoma i ponude mu posao u seoskoj zadruzi. Izbor je pao na mene. Imao sam tri ispita do diplomskog rada, ali sam nakon razgovora sa rukovodstom Fakulteta pristao da krenem u Botoš – počinje priču devedesetogodišnji mr Vlastimir Filipović koji vešto barata kompjuterom, a vozačka dozvola mu je produžena do 27. novembra ove godine.
Kaže da je u ZZ „Mladost” počeo da radi 10. februara, a zagarantovana plata mu je bila od 18.000 dinara. On naglašava da je u to vreme SFRJ radila na ekonomskom jačanju zemljoradničkih zadruga. Zbog toga su stručnjaci, kojih je tada bilo malo u seoskim sredinama, bili veoma traženi.
– Od samog početka pomagalo mi je znanje stečeno na fakultetu, ali i na šestomesečnoj praksi koju sam radio u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Nije bilo lako promeniti navike poljoprivrednika na selu. Sećam se da smo krajem pedesetih godina prošlog veka muku mučili da ih ubedimo da koriste besplatno veštačko đubrivo zbog povećanja prinosa. Vremenom je udruživanje u zemljoradničku zadrugu, koja je postala nosilac razvoja sela, bilo sve isplativije. Mesto je počelo naglo da napreduje i da se razvija – nastavlja čika Fića.
On naglašava da je u to vreme u botoškoj Zadruzi bilo 150 stalno zaposlenih i oko 300 sezonskih radnika. Njihova primanja su bila iznad državnog proseka. Naš sagovornik ističe da se radnicima često, uz redovne plate, delio i dodatni zarađeni novac.
– Počela je da stiže i savremena mehanizacija, povećani su prinosi, razvijali smo stočarstvo, trgovinu, ugostiteljstvo pa i turizam. Kada sam 1960. godine stupio na dužnost direkora Zadruge, pratili smo savremene tokova u proizvodnji. Zadruga u Botošu je tih godina bila jedna od najuspešnijih u državi, stizala su nam priznanja sa svih strana. Veliku sigurnost su imali zaposleni, ali i celo selo. Imali smo sve. Kako se kaže „od igle do lokomotive”. U Botošu je živelo oko 3.000 ljudi. Mesto je iz godine u godinu bilo sve uređenije, sa kompletnom infrastrukturom i objektima koje sedamdesetih godina 20. veka nisu imale ni veće sredine – seća se ovaj agronom.
Zahvaljujući zadružnom dinaru, seoske ulice dobile tvrdu kamenu podlogu. Izgrađeno je oko 40 km takvih puteva, kao i oni prema Banatskom Despotovcu i Tomaševcu. Sagrađen je novi Omladinski dom, centralni vodovod, uvedene su telefonske linije i drugo. Sredinom sedamdesetih selo je dobilo i prvi hotel sa tridesetak ležaja, modernom kuhinjom, restoranom, kafe barom. Podignuta je i Čarda na Tamišu.
Ubrzo posle dolaska u Botoš Vlastimir Filipović je diplomirao. Potom je stekao i magistarsko zvanje iz oblasti velikih poljoprivrednih sistema kakav je tada bio zrenjaninski IPK „Servo Mihalj”.
– Na predlog i sugestiju tadašnjeg generalnog direkora tog kombinata Aleksandra Čupića, osnovana je posebna služba za unapređenje poljoprivrede od primarne do industrijske proizvodnje. „Servo Mihalj” je imao više od 20.000 zaposlenih i ogromne resurse. Više od 65 odsto onoga što se proizvodilo na njivama, prerađivano je u „Dijamantu”, IPOK-u, „Žitoproduktu”, Fabrici šećera, BEK-u… Posebno sam ponosan što smo uveli sistem za navodnjavanje. Ovaj u Botošu prostire se na 900 hektara. Uz pomoć ostalih stručnjaka, lično sam učestvovao u njegovoj rekonstrukciji pre desetak godina – dodaje poljoprivredni stručnjak.
On na kraju naglašava da mu nije žao što je rodni Požarevac zamenio pitomim banatskim prostorom. Kaže da danas u Botošu ima tridesetak mladih i ambicioznih poljoprivrednika koji dosta ulažu u proizvodnju od koje žive. Koriste savremenu tehnologiju i mašine, a što je najvažnije, imaju naslednike.
– Ubuduće će klimatske promene i nedostatak vlage biti sve veći problem. Zato ratari treba da više ulažu u navodnjavanje. Žao mi je što su sela sve praznija. Tako je i u Botošu, mada su u našoj novoj školi klupe još uvek solidno popunjene – završava razgovor naš sagovornik.
N. Božović
REPUBLIČKI POSLANIK
Za svoj izuzetan rad Vlastimir Filipović dobio je niz značajnih društvenih priznanja. Ističe da su mu dve Prvomajske nagrade Privredne komore Vojvodine najvažnije. Od 1964. do 1968. godine bio je poslanik u Republičkoj skupštini Srbije i član Odbora za privredni razvoj.
BOTOŠKI HOTEL
Pravi hit sredinom sedamdesetih godina bila je Novogodišnja ponuda za doček u novoizgrađenom hotelu u Botošu. Mesta su se rezervisala već u oktobru i samo srećnici su uspeli da ih dobiju. Karte su, 1976. godine na primer, bile skuplje nego u zrenjaninskoj „Vojvodini”.
PRVI PRIVATNI MLIN
U vremenu velike ekonomske krize početkom devedesetih godina prošlog veka, kada se pripremao za odlazak u penziju, Filipović je pokrenuo prvi privatni električni mlin za brašno. Bio je u funkciji sve do prošle godine kada su počeli da stižu visoki računi za struju. Ostaće zabeleženo da je za 30 godina rada koji se zasnivao na poznatom ušuru (razmena žita za brašno) imao više od 4.000 kooperanata iz celog Banata.
3O DANA U PRITVORU
Nagli razvoj ZZ „Mladost” mnogima je zasmetao, a pogotovo posle „Titovog pisma” 1972. godine. Tada je počeo lov na uspešne privrednike, smatra Filipović.
– Na računu smo imali tri milijarde dinara! Gradski oci su, po partijskoj direktivi, počeli da češljaju poslovanje Zadruge. Nisu ništa pronašli što je mimo zakona, ali sam ja u pritvoru proveo 30 dana. Odmah sam dao otkaz na funkciju direkora, iako Radnički savet nije želeo da me razreši – pojasnio nam je Filipović.
