Upoznala sam je kada je upisala naš Tehnički fakultet. Imala je šanse da dobije indeks nekog fakulteta koji joj je bio bliži, ali Ivana je htela da dođe baš u Zrenjanin, odakle je njena strina. Videla je na sajtu informacije o fakultetu, o studijskim programima, došla je, upisala se, diplomirala… I ostala u Zrenjaninu, zavolela grad, ljude, tu je stekla i porodicu…
Uvek smo se viđale nekako na brzinu, ali je u vazduhu stajalo ono „Kad ćemo na kafu”… I kada je ove godine krenula prva korona, javila mi se, pitala da li mi nešto treba, da se ne ustručavam, samo da je pozovem… I, konačno, kada je bio onaj međuprostor posle ukidanja vanrednih mera, rekle smo: – A sad – kafa… Dovešće decu, kćerku i sina, u centar, oni neka se igraju, a nas dve da se malo ispričamo.
Bilo je to još jedan lep, lenji i sunčan ravničarski dan. U glavnoj ulici, u kafićima, malo je ljudi, mala Lejla vozi one automobilčiće, pešaci šetkaju, razgledaju izloge… Stiže i Ivana sa decom. I, vidim, biće prinova. Pitam je – kako ćeš sa troje dece, pa sve se teže živi. Ona se pretvara u osmeh i kaže: lepo, muž i ja smo sredili našu kućicu, već se polako pripremamo za dolazak bebe. Za zimu ne brinemo: imamo peć, nabavili smo i jeftini ogrev…
Kada sa trudnicom sedite u kafiću i pijuckate kafu, onda zapažate da to nije jedina buduća mama: prolazi još nekoliko trudnica, i nekako mi je i taj naš centar, takav kakav, prelep (a uništen), došao nekako vedar, lep… Ona se smeje onako od srca: Pa, eto, nije moglo da se izlazi zbog korona virusa, možda je to razlog što stižu nove bebe.
Sada je novembar. I sutuacija je nikada teža. I stiže poruka: Lepa moja, samo da te obradujem da sam jutros dobila dečaka! Sada su već svi kod kuće, zajedno, porodica…
Jesam se obradovala. Volim lepe vesti. I volela bih da za sve mališane, i one starije, učinimo koliko god možemo da im bude lepo u gradu, kao u sigurnom majčinom krilu…
