Pri izboru za ličnost godine našeg lista, koplja se najčešće lome u oblasti politike. Lokalni čelnici se nadaju najboljem plasmanu, što se najčešće i obistini. Međutim, priznanja odlaze i u ruke „običnih građana” čiji je javni angažman prepoznat. Tako je ove godine treću nagradu dobio Bekim Rukeci, aktivista udruženja Zrenjaninska akcija (ZRAK), koje je preraslo iz grupe „Stop kafileriji”.
Mnogi pamte kako je u više navrata u protekle dve godine sedeo na magistrali po desetak sati, brojeći kamione koji tutnje centrom grada. Zaključio je da se prolaskom 93 vozila za sat vremena stvaraju velika buka i zagađenje vazduha, te je podsetio da se obilaznica oko Zrenjanina gradi već 30 godina.
Bekim Rukeci je rođen 1967. godine u Banatskom Karlovcu. Oženjen je i otac je troje dece. Dve decenije je radio u NIS-u nakon čega je prešao u francusku naftnu kompaniju „Šlumberger”, na mesto eksperta za podzemni alat. Može se pohvaliti dugogodišnjim radnim iskustvom u više od 20 zemalja na četiri kontinenta. Priznanje za ličnost godine za Rukecija je važan podsticaj.
– S obzirom na to da se list „Zrenjanin” najviše čita u javnim preduzećima gde vlast ima snažno uporište, činjenica da su građani prepoznali ZRAK i mene kao uticajne daje ohrabrenje da nastavimo borbu. To je priznanje za sve nas naspram onih koji su na vlasti poslednjih 20 godina. Javnost Vas je upoznala na protestima ,,Stop kafileriji”. Šta Vas je podstaklo na aktivizam?
– Kada se kaže aktivizam, stavlja se linija između sugrađana koji nisu toliko angažovani u borbi, i nas koji jesmo, što je pogrešno. Aktivista je svako ko je zabrinut za budućnost u ovom deindustrijalizovanom gradu bez vode. Deo nas je izašao na ulice protiv kafilerije i za vodu, ali mislim da je mnogo više ljudi u gradu revoltirano. Pitanje je kada više neće biti aktivista već će to biti masovna borba. Ovako se aktivisti predstavljaju kao posebna grupa sa specijalnom ulogom. Međutim, mi, članovi ZRAK-a, živimo od svog rada i samo smo revoltirani građani koji su prepoznali momenat i imali uslova da istupe protiv sivila što se nadvilo nad nama. Predali ste nadležnima peticiju za izmenu Zakona o komunalnim delatnostima. Dokle se sa time stiglo?
– Da, ona jasno kaže da smo protiv privatizacije komunalnih delatnosti. Narodne skupštine nema, nema ko peticijom da se bavi, ali interesne grupe se i te kako bave time da se nastavi delovanje protiv javnog interesa. Stoga će peticija izgleda više služiti da ukaže na vrednosti za koje se treba boriti na ulici, a ne kroz dopise, peticije, parlament. Činjenica je da institucionalna borba odgovara moćnicima. Ona je dugotrajna, iscrpljujuća i neizvesna. Važno je da ljudi kažu ne privatizaciji vode, komunalnih delatnosti, instituta, javnih dobara, školstva, zdravstva. Privatizacija privrede dovela nas je u kolonijalni položaj. Iz toga treba da naučimo nešto. Kako komentarišete politički život u gradu, sve su aktivnije grupe građana?
– Najviše medijskog prostora kao opozicija dobijaju oni koji su nekada učestvovali u vlasti i koji prihvataju ovakav sistem, zahtevajući samo da oni budu ti koji su na pozicijama moći. Ljudi koji se bune protiv čitavog uređenja jesu skrajnuti. Čovek više ne veruje ni u šta, a najmanje u ono što nudi opozicija. Dobili ste plaketu u oblasti politike, a neretko se građanski aktivisti ograđuju od nje. Da li je to i vaš slučaj?
– Svakodnevno je političko. Biti apolitičan je početna naivnost koju svi imaju. Imali smo je i mi, smatrajući da je politika prljava. To političari upravo hoće, kako bi oteli tu oblast od građana, kao što je oduzeta i mogućnost da se radnik, poljoprivrednik pita oko ekonomije.
