Vidim da se i kod nas razvija običaj „samozaricanja”: e, od Nove godine počeću da vežbam, da se zdravo hranim, ostaviću cigarete, doteraću liniju… U većini slučajeva to je kao spisak lepih želja koje pošalješ Deda Mrazu. Neće se ispuniti, ali će te možda malo gristi savest, ako si sebe ozbiljno shvatio.
I Vlada Srbije, vidim, pravi spiskove šta sve mi sami možemo da učinimo za sebe, a ona (tj. Vlada) će nam pomoći. Na spiskovima je više od 150 ideja za samozapošljavanje: nemoj samo da čekaš da „dobiješ posao”, učini nešto, pokreni sam svoj mali biznis! Dakle – samoinicijativa. Ali, sudeći prema statističkim podacima, preduzetnika i mi imamo „po glavi stanovnika” koliko i drugde – ne manjka nama preduzetničkog duha, nego tržište. Kupovna moć je mala, nema dovoljno mušterija za moguću preduzetničku ponudu usluga i proizvoda….
Evo, na primer, frizeraj. Odlično, to treba svima. Ali, koliko često moja komšinica i ja idemo kod frizera? Uoči nekog značajanog događaja sigurno, i možda još po koji put kad treba dobro šišanje, većina žena farba se i fenira sama.
Znači, frizer nam treba nekoliko puta godišnje, ostalim danima – ko te šiša, tj. niko! Nedovoljno za održivo poslovanje, i frizerske radnje spadaju u one koje se najčešće otvaraju, i najčešće zatvaraju. Kad sledeći put krenem kod frizera, radnja u kojoj sam se prethodno šišala obično je već zatvorena, traži drugu…
Zna i Vučić u čemu je problem. Zato nam i obećava da ćemo 2017. imati prosečnu platu od 500 evra. Ove godine otvoriš frizeraj, a dogodine porastu plate, taman da nove mušterije ulete pod tvoje frizerske makaze? Kad već poslodavci u postojećih 330.000 privrednih subjekata u Srbiji nisu spremni na novo zapošljavanje, ovo je bar jasan biznis plan, zar ne?..
