Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Strane investicije u našu zemlju su svakako dobrodošle. Ovim ulaganjima pridaje se, međutim, veliki značaj, dok se nedovoljno pažnje posvećuje mikro, malim i srednjim preduzećima čiji su vlasnici naši građani. „Obične” domaće porodične kompanije mogu da obezbede i više novih radnih mesta, nego strane, za čiji dolazak ne žalimo truda i sredstava.
Primer FIAT-a je dovoljno ilustrativan. Od fabrike koje je predstavljana kao nosilac privrednog rasta i izvoza, FIAT polako postaje kompanija koja doprinosi usporavanju rasta našeg BDP-a, pošto se proizvodnja u kragujevačkom pogonu smanjuje, a nema naznaka o tome kada će i da li će se ovde proizvoditi novi model. Ukoliko toga ne bude, uvidećemo brzo kako se za nekoliko godina mogu iscrpeti pozitivni efekti jednog ovakvog „kapitalnog” ulaganja. Na ovom primeru se lepo vidi kako za jednu malu privredu nije dobro da se previše oslanja na nekoliko velikih stranih kompanija, već da pored toga mora imati razvijen i drugi segment, sačinjen od mnoštva malih domaćih uspešnih preduzeća. Da bi privreda išla u dobrom smeru (rast) i željenim tempom (ciljana stopa rasta), mora da koristi „obe noge” – kako strane, tako i domaće investicije.
Dolazak velikih multinacionalnih kompanija može jednokratno i na kratak rok da reši pitanje nezaposlenosti u nekom gradu. Pri tome, aktuelan model privlačenja stranih ulaganja i te kako košta poreske obveznike (davanje direktnih subvencija, zatim poreska oslobađanja, druge finansijske i nefinansijske pogodnosti itd.). Naime, motivi seljenja pogona iz jedne u drugu zemlju su isključivo vezani za veći profit, a on je veći onda kada su troškovi niži. Direktno subvencionisanje i druge pogodnosti koje strane kompanije dobijaju ne predstavljaju ništa drugo nego preuzimanje dela troškova ovih kompanija od strane srpskih poreskih obveznika.
Pri tome, treba biti svestan činjenice da će onaj kome se merama ekonomske politike smanjuju troškovi verovatno biti tu samo dok takva vrsta preuzimanja dela troškova bude na snazi ili dok resursi (radna snaga, energija itd.) budu jeftiniji. Zašto bi inače inostrane kompanije napuštale lokacije u državama članicama EU (u kojima postoji kvalitetan poslovni ambijent) i dolazile u Srbiju (u kojoj takvog ambijenta nema)?
Moguća alternativa je snažnija podrška domaćim porodičnim firmama. Kada bi u nekom gradu u Srbiji u kojem ima dve do tri hiljade mikro, malih i srednjih privatnih preduzeća svako od njih otvorilo još samo po jedno radno mesto bilo kog tipa (pekar, prodavac, kasir, radnik, vozač, knjigovođa, inženjer, poslovođa, rukovodilac itd.) to bi za privredu u tom gradu, ali i za celu nacionalnu ekonomiju Srbije verovatno dalo veći efekat nego bilo koja strana direktna investicija. Ono što je najvažnije je da bi to bio organski (generički) rast tih porodičnih preduzeća, koja nemaju naročitih pretenzija da napuste Srbiju. S tog stanovišta bi ovakav rast bio kvalitetniji i održiviji.
