Piše: Milena Bečejac
Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.
Momo Kapor. Čovek koji je uvek pronalazio prave reči. Jeste, i ja sam to čula u razgovoru sa ljudima prognanim sa svojih ognjišta. Onima koji su avgusta te 1995. godine stigli u Zrenjanin, nalazeći ovde utočište od hrvatske „Oluje” koja je pomela ceo jedan narod, srpski…. Došli su umorni, izgladneli… Starije žene odmah su iz kesa i torbi vadile pletivo. I bile su raspoložene za razgovor. I zaista, rekle su da im je žao što ne poneše nijednu fotografiju. Svoje divne uspomene.
Nedavno sam na buvljoj pijaci videla hrpu fotografija, uglavnom crno-belih. Objasnili su mi da kupci najviše traže stare fotografije, posebno iz Oldalovog fotografskog ateljea koje imaju posebnu vrednost. Ali, bilo je tu i drugih fotografija, porodičnih, portretnih, ne tako starih… Kao da ih je neko izvadio iz foto albuma (možda mlade generacije i ne znaju kakvih je sve bilo – te onih sa nekim nalepnicama u koje si uvlačio fotografije, a one stalno ispadale, te oni u koje su „slike” lepljene, potom samolepljivi…). Danas malo ko kupuje albume. Sve se čuva u digitalnoj formi, a po potrebi fotke mogu da se izrade na papiru.
Generacije i generacije maturanata sada imaju svoje albume – ranije su to bili tabloi sa zalepljenim fotografijama, stavljani u izloge prodavnica. Ima i porodica koje čuvaju albume. Samo, dokle, hoće li im uskoro postati „višak” koji zauzima prostor u ormaru.
Ali, kada prođe pijačna gužva, ostane na zemlji i poneka fotografija. I baš se ražalostim. Vidim, na fotografiji momak, ima brčiće i vojničku uniformu. Mami i tati za uspomenu iz JNA… I ne znam šta se to dogodilo da se takva, i njoj slične fotografije koje su nam pričinjavale radost kada ih dobijemo, nađu na buvljoj pijaci… Očito, nekome više nisu bile potrebne…
A vi? Imate li svoju kutiju sa fotografijama ili albume? I kada ste poslednji put zavirili u njih?
