Da li je rad postao preskup?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

U poslednje vreme sve češće se može čuti da strani investitori zatvaraju svoje proizvodne pogone u Srbiji ili da nameravaju da to učine u bliskoj budućnosti. U toku prvih osam meseci 2025. godine odliv sredstava po osnovu SDI iz Srbije je iznosio 648 miliona evra. To je za čak 79% više nego u istom periodu prošle godine (362 mil. evra). Kada je u pitanju priliv novih SDI, ni tu situacija nije mnogo povoljnija. Tokom perioda januar-avgust ove godine ostvaren je dotok od 2,14 milijardi evra, što je za 40,5% manje nego u istom intervalu lane (3,59 mlrd. evra).
Među ključne razloge za posustajanje stranih ulaganja svakako se može svrstati rast troškova poslovanja u našoj zemlji, pre svega usled poskupljenja energenata i povećanja zarada. Jedan od osnovnih pokazatelja troškovne konkurentnosti radne snage su jedinični troškovi rada (JTR). Reč je o indikatoru kojim se iskazuje trošak rada po jedinici bruto domaćeg proizvoda, odnosno koliko rada (u novčanom izrazu) je potrebno za stvaranje jedne jedinice proizvoda ili usluge. Ulagače, osim informacije o tome koliko ih ukupno košta radna snaga (neto zarade uvećane za pripadajuće poreze i doprinose), zanima i koliko zaposleni doprinose proizvodnji (kolika je njihova produktivnost).
Pomenuti pokazatelj se izračunava kao količnik troškova radne snage (bruto zarade) i produktivnosti rada (količnik bruto domaćeg proizvoda i broja radnika). Kada su jedinični troškovi rada niži to znači da zemlja može da proizvodi jeftinije, odnosno uz manje izdatke za rad po jedinici autputa (konkurentnija je na međunarodnom tržištu), i obrnuto. Porast JTR ukazuje na situaciju u kojoj je rast zarada veći od rasta produktivnosti, dok smanjenje JTR znači da su plate rasle sporije od produktivnosti.
Za investitore je neko tržište atraktivnije u slučaju kada produktivnost rada raste brže od zarada, odnosno onda kada se jedinični troškovi rada smanjuju. Situacija u Srbiji na ovom planu nije povoljna, s obzirom na to da JTR beleže konstantan porast tokom poslednjih nekoliko godina. U 2018. godini za svaku jedinicu BDP-a trebalo je u proseku izdvojiti 0,33 dinara po osnovu angažovanja radne snage, da bi se u 2024. ovaj izdatak povećao na 0,42 dinara (rast od 27,5%). Tokom perioda 2012-2019. (pre pandemije COVID-19) JTR su u proseku iznosili 0,32 dinara, da bi u intervalu 2020-2024. dostigli iznos od blizu 0,4. To je, pre svega, posledica činjenice da su tokom poslednje četiri godine, u realnom izrazu, bruto zarade zabeležile skoro duplo veći ukupan rast (+19,6%) u odnosu na produktivnost rada (+10,6%).
Prostor za povećanje zarada treba tražiti isključivo u povećanju produktivnosti rada. To pretpostavlja modernizaciju proizvodnih procesa, veću tehničku opremljenost rada, bolju organizaciju i sl. Kada produktivnost rada bude rasla, tada ni povećanje zarada ne bi trebalo da bude pod znakom pitanja, jer nijedan poslodavac (bilo domaći, bilo strani) neće imati ništa protiv da radnike plati više, pod uslovom da njihov doprinos u proizvodnji bude veći. Međutim, kod nas je u kontinuitetu prisutan pritisak na povećanje zarada, bez odgovarajućeg rasta produktivnosti rada. Tome su u velikoj meri doprineli napori kreatora ekonomske politike da se povećavanjem plata sustigne rast opšteg nivoa cena (inflacija) i tako održi nivo životnog standarda.