Podaci OEBS-a koji su objavljeni ove godine, ukazuju na to da je Srbiju u ovom veku napustilo 654.000 stanovnika. Uglavnom mladih, od 15 do 24 godine.
Možda ovaj podatak nekoga i zabrine, možda nekoga i ne, ali gotovo da ne prođe dan a da ne čujem da je neko otišao preko granice, u potrazi za boljim poslom, životom, dostojanstvom… I nisu to samo mladi. Odlaze i porodice. I gradovi, kao i cela zemlja, sve su stariji i stariji…
Išlo se i ranije u pečalbu, trbuhom za kruhom, kako se govorilo. Bilo je 60-ih i 70-ih godina, u ondašnjoj Jugoslaviji, ljudi koji su odlazili, uglavnom u Nemačku, na privremeni rad. Gastarbajteri – gostujući radnici. Neki su se vratili, drugi su ostali, posebno mladi koji su tamo rođeni, išli u školu… Nadali su se povratku, zidali ogromne kuće za celu porodicu na rodnoj grudi, ali…
Život je nešto drugo. A, izgleda, i živeti u bogatim zemljama je takođe nešto drugo, pa je normalno, kada počnete da vagate između nostalgije i bolje budućnosti za vašu decu, da prevagne bolji život.
Mnogi sugrađani su već godinama u Austriji, Nemačkoj, Slovačkoj, Češkoj, Mađarskoj, Rusiji, Kanadi, Australiji, Americi, na Malti, u Kini… Kažu mi da se na Malti živi opušteno, a kako i ne bi kada drugi rade za njih. Ima Zrenjaninaca i u Meksiku, i gde sve ne. Miljama i kilometrima daleko od grada svog detinjstva, mladosti, grada u kome su sanjali snove, da ih dosanjaju tamo daleko… I da se ovde vrate na – godišnji odmor. Odlaze i oni koji par meseci rade u inostranstvu, pa se vrate, pa ponovo…
Roditelji koje poznajem kažu da nikada ne bi sputavali decu u njihovim namerama da pokušaju da rade u inostranstvu. Njima je najvažnije da su dobro, da su se snašli, da lepo žive… Ali, nije im lako: daleko je taj beli svet. Baš daleko. Uvek ostaje nada da će se, kad-tad, vratiti… U međuvremenu, ostaje im da se čuju i vide „preko skajpa”.
Nije Zrenjanin jedini, odlaze ljudi i iz drugih gradova, i iz drugih zemalja… Takva su, valjda, došla vremena…
