Eto, pronašla sam neku vest o Danu pečenog kestena. Sad ponovo tražim tu vest, a nema je – ima Dan kestena, ali ne i pečenog. A pečeni kesten sam baš volela. Volela sam taj miris koji se širio glavnom ulicom, to čekanje – čitaj grejanje uz vatricu, uz iskrice koje izbijaju dok se kesten ispeče, pa onda stavlja u fišek, pa ih jedete dok padaju pahulje i kući stižete garavi oko usta. Naravno, svima bude jasno da za druge nema ove poslastice.
Postoji dan kestena u oktobru, ali… Sad, što sam zapela za Dan pečenog kestena? Zato što sam pročitala da je to 14. decembra, a tog dana godine 2018. počeo je da pada sneg, pa je padao i sutradan, i…
Kolaps. Totalni. Zrenjanin među tri mesta u Srbiji po visini snežnog pokrivača. E, eto i nas u samom vrhu. Bravo za sneg. Kako je sve to izgledalo – svako ima svoju priču. Pri tom, sneg tu uopšte nije kriv. Vreme mu je, pa je pao. Pa smo onda i mi svi pali. A najviše su pali na ispitu oni koji su plaćeni da čiste puteve, ulice. To i nisu male pare. I oni koji, uporno, govore kako su zimske službe spremne, kao da jedva čekaju da padne sneg pa da pokažu kako su jako sposobni. Naravno, nije bilo baš nekog razloga za brigu, pa je i gradski štab za vanredne situacije imao telefonsku sednicu. I apelovao na građane da čiste sneg ispred svojih kuća i zgrada.
Pod teretom snega, lomile su se grane, padale na automobile, dok su pešaci uglavnom uspevali da ih eskiviraju a da ostanu na nogama. Kažu da su stradali i voćnjaci. Naravno, ima i primera gde su putevi bili u ponedeljak čisti, recimo magistralni, ali sve u svemu… Jadno, s grtalicom i bez nje.
Svaka čast onima koji su se odmah latili lopate i čistili, još dok je sneg uporno vejao, i svima koji su radili, uprkos zaista elementarnoj nepogodi, pa je bilo i hleba, i mleka… I svaka čast Crvenom krstu u Zrenjaninu jer je tokom vikenda, 15. i 16. decembra, uprkos lošim vremenskim uslovima distribuirao pakete hrane i higijenskih potrepština.
