Begej 1883 je drugu godinu zaredom peta najbolja veslačka ekipa na državnom prvenstvu – ispred su samo finansijski i infrastrukturno moćniji klubovi. Uspeh zrenjaninskih veslača dodatno dobija na značaju kada se uzme u obzir činjenica da je Begej 1883 pre šest godina ostao bez takmičara. Ispostavilo se da je to bio samo period stagnacije, koji je Klub uspešno prebrodio. Za to su zaslužni treneri i uprava koja je na funkciju stupila oktobra 2017. Na njenom čelu je od tada advokat Dane Lužaić. Ponosan je na rezultate mladih veslača, ali i na činjenicu da su Zrenjaninci na regatama poznati po lepom vladanju i složnosti ekipe.
– Pri preuzimanju Kluba znali smo da nas čeka puno zadataka, a najpre to da stvorimo osećaj pripadnosti kolektivu kakav smo pamtili iz naših veslačkih dana kada nas je trenirao Svetislav Čiča. Prošle godine su nam upravo veslači Palića, na koje smo se ugledali, uputili najlepši kompliment, pohvalivši atmosferu našeg kolektiva i to da su nam deca za primer. Po čemu ćete pamtiti aktuelnu sezonu?
– Miloš Lavirac je drugu godinu zaredom osvojio medalju na Balkanijadi. Takođe je nastupio na Svetskom prvenstvu, zahvaljujući donacijama sugrađana u akciji koju smo organizovali. Po broju prijavljenih posada na državnom prvenstvu bili smo treći, iza Partizana i Crvene zvezde. Sve ovo je postignuto pod okriljem rada trenera Milovana Antonovića. Takođe, organizovali smo regatu na Peskari, na koju drugi klubovi rado dolaze.
Osim toga, proslavili smo 140 godina Kluba manifestacijom „24 sata veslanja”. Nismo želeli da jubilej obeležimo govorima, aplauzima, sokom i žužikama (smeh), nego veslanjem. I zaista smo ceo dan i celu noć bili na vodi. Mnogi od veterana decenijama nisu seli u čamac te posle nisu mogli da skinu osmehe sa lica. Entuzijazam su pokazali i naši mladi članovi – jedva smo ih „oterali” sa vode. I zoru su dočekali u čamcu. Ne zaboravljate ni starije generacije veslača, a na sajtu čuvate priče iz istorije Kluba?
– Veterani su bitni za funkcionisanje kolektiva, a i volimo da nas bude što više. Oni su oslonac današnjih takmičara. Prvi priskaču u pomoć kada se nađemo pred nekim izazovom. Pored toga, prisustvo starijih članova daje neku drugu dimenziju, „dubinu” Klubu. Sto četrdeset godina nije samo pitanje statistike, još jedna recka, nego prilika da se povežemo i podsetimo uspeha Milorada Stanulova ili ženskog četverca koji je 1894. bio prva ženska takmičarska posada. Begej 1883 ne doživljavam samo kao sportski klub koji juri medalje, već kao instituciju. Zato smo u hangar okačili Zlatu – skif Milorada Stanulova. Kada se neko nađe u klubu, da zna gde je došao. Na drugi zid smo stavili memorijalni skif na koji se potpisuju reprezentativci i osvajači držanih odličja. Kako su izgledali počeci Vašeg upravljanja Klubom 2017?
– Tada smo se okupili Ivan Mihajlov, Gradimir Radišić, Oskar Kelemen, Ivan Kuljić, Igor Vaš, Jovan Lekić i ja. Kao veslački sudija, godinama sam na regatama primećivao da su posade Begeja 1883 sve malobrojnije. Pomislio sam da je sada moja generacija došla na red da se prihvati odgovornosti vođenja Kluba. Dugogodišnje rukovodstvo se, verujem, posle gotovo tri decenije, umorilo, ali nisu imali kome da predaju Klub. Podržali su naše planove. Mi smo tada osećali kao da krećemo od nule jer niko od nas nije rukovodio sportskim kolektivom. Još uvek čuvam crveni notes sa savetima koje sam tada dobio iz Veslačkog saveza o tome kako se registruju takmičari, angažuje trener… Potom smo se samoorganizovali da obnovimo klupske prostorije i već na proleće 2018. upisali smo nove članove.
Koliko je bilo teško popularizovati veslanje?
– Trebalo je napora da se dopre do dece. Veslanje ima potrebu da se promoviše, za razliku od fudbala ili odbojke. Naš klub je, i pored tradicije i lokacije u centru grada, još uvek egzotika – večito moramo da objašnjavamo razliku između kajakaškog i veslačkog zaveslaja. Kada deca stasaju za veslanje sa 12 godina, već imaju dosta staža u drugim sportovima, koje često nisu voljni da napuste. Klub je obilazio škole donoseći ergometre, koje svi žele da oprobaju, ali posle ne dođu na trening. Zato smo došli na ideju početkom 2018. da organizujemo školsku ergometrijadu, što se pokazalo uspešnim. Ako mogu da predstavljaju svoju školu na takmičenju, deca imaju razlog da naprave korak više ka veslanju. Da li je mlađe generacije teže privoleti sportu?
– Primećujem to, ali ne kritikujem ih, drugo je vreme danas. Oni su navikli da klikom dobiju šta žele. Zašto bi onda čekali na nagradu posle nekoliko meseci svakodnevnih treninga od sat i po-dva? Teško je privući decu, ali nađu se oni koji zavole veslanje. Na ovaj sport ih niko ne može naterati jer je naporan. Ono što ih zadrži jeste uzbuđenje koje osete kada prvi put sednu u čamac: drugačije je od svih aktivnosti koje su ranije probali, a perspektiva grada je lepša sa reke. Često se oslanjate na sopstvene snage kada želite nešto da unapredite u Klubu. Koliko je stresno voditi sportski kolektiv u današnje vreme?
– Pre bih rekao da je izazovno, zbog stalnih obaveza. Sada se završava sezona, ali i dalje imamo mnogo posla: renoviramo salu, zanavljamo čamce. Oko 17 čamaca nam je donirao klub iz Nemačke, ali sada ih već prevazilazimo. Oprema je skupa za domaće prilike, a naročito za prilike u veslanju. Ipak, trudimo se da svake godine kao Klub napravimo iskorak.
