Piše: dr Dejan Molnar docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Srbija se svrstava u „najagrarnije” evropske države jer čak 45 odsto svoje radne snage angažuje u sektoru poljoprivrede. Budući da struktura ruralnih područja nije u dovoljnoj meri diversifikovana, visoko smo zavisni od primarne poljoprivredne proizvodnje. Gotovo da se i ne nazire privredna struktura karakteristična za ruralne prostore razvijenih zemalja, a koja se može označiti kao „industrijska ruralnost” (dominira prerađivačka industrija) ili kao „postindustrijska ruralnost” (dominira sektor usluga oslonjen na savremene tehnologije, naučna dostignuća iz različitih oblasti…). Za razliku od država na koje bi se rado ugledali, kod nas je izražen negativan demografski trend (sela „odumiru”), neefikasno se koriste raznovrsni resursi na ruralnim područjima, dok se, sa druge strane, javlja preopterećenost stanovništvom pojedinih urbanih centara.
Problem razvoja naših ruralnih područja dobrim delom leži i u pogrešnoj razvojnoj politici. Merama agrarne politike uporno se insistira na razvoju ruralnih područja pružanjem pomoći i podrške poljoprivredi i poljoprivrednicima. Ovakav sektorski pristup, međutim, nije adekvatan. Razvojem ruralnih područja bi trebalo da se bavi ministarstvo nadležno za privredu i privredni razvoj, jer je to par exellence pitanje regionalnog (teritorijalnog) razvoja države. Srbija je, naime, zemlja sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi!
Zbog toga je bitno razumeti šta je to ruralna ekonomija. Nju ne čini samo poljoprivreda. Ona uključuje sve privredne delatnosti i ostale aktivnosti ljudi na području ruralnih zajednica koje se obavljaju u poljoprivredi i „oko” poljoprivrede (javne usluge, ruralni turizam, obrazovanje, bankarstvo, osiguranje, IKT, prerađivačka industrija, kulturno nasleđe itd.). Ovakvo savremeno poimanje ruralne ekonomije opovrgava laičko-arhaične hipoteze o izjednačavanju pojmova ruralno i poljoprivredno i navodi kreatore razvojne politike na usvajanje koncepta integralnog ruralnog razvoja (razvoja svih delatnosti na ruralnim područjima, a ne samo poljoprivrede).
Za koncipiranje strategije ruralnog razvoja na našim prostorima posebno se čine bitnim evropska iskustva, iz razloga što EU fondovi pružaju mogućnost za kofinansiranje ruralnog razvoja. U tom smislu sredstva, a i iskustva treba usmeriti ka povećanju upotrebe novih tehnologija (IKT, dizajn, nauka…) koje bi proizvode sa ruralnih područja učinili konkurentnijim, zatim ka unapređenju kvaliteta života na ruralnim područjima (bolja infrastruktura, kulturni i rekreativni sadržaji…). Sve to znači diversifikaciju ruralne ekonomije u smislu da se unapredi ruralna privredna struktura u korist industrijskih i uslužnih delatnosti, te da se ova područja „otrgnu” od višedecenijske zavisnosti od primarne proizvodnje, koja sama nije sposobna da obezbedi ekonomski opstanak ljudi na selu.
