Pre 14 godina, 6. jula, objavljena je prva kolumna u našem listu, u rubrici Ekonomija pod nazivom „Tranzicioni bukvar”, koju potpisuje Dejan Molnar. Već duže vreme nosi naziv „Bukvar ekonomije”, a nedavno je izašlo njeno 700. izdanje. Vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (gde je odbranio diplomski, magistarski rad i doktorsku disertaciju) kaže da nije očekivao da će njegovo pisanje za novine trajati više od 10 godina, a sve je počelo veoma spontano.
– Krajem juna 2007. godine Dalibor Bubnjević, moj prijatelj i kolega je bio imenovan za glavnog urednika lista „Zrenjanin”. Njegovim dolaskom, došlo se na ideju o kolumni koja bi bila posvećena ekonomskim pitanjima. U to vreme sam radio u banci i susretao sam se sa ljudima različitih struka. Nešto što smo mi u bankama smatrali trivijalnim i jednostavnim, kao što su kamatna stopa, kredit, otplata, rata, njima je delovalo strano i zbunjujuće. Shvatio sam Daliborovu poruku da šira javnost treba da se edukuje o ekonomskim temama i tako je sve krenulo – objašnjava naš sagovornik i dodaje:
– Moram priznati, nisam bio baš najsigurniji. Dalibor mi je rekao da ćemo krenuti sa dva, tri teksta, pa ćemo videti kako će ići. Međutim, reakcije stručne i šire javnosti bile su veoma pozitivne. To me je motivisalo da nastavim da pišem. Čitaoci Vam godinama ukazuju poverenje i neki čitaju novine samo zbog „Bukvara”. Šta je bitno za opstanak kolumne?
– Iz mog ugla, bitne su volja i upornost, kao i u svemu u životu. Pre svega, mislim da je važna ljubav prema tome što radite. Da bi nešto trajalo i bilo dobro, uz sve ostale faktore koji su nužni, važno je da postoje strast i emocije prema profesiji. Sa druge strane, presudno je šta kažu čitaoci. Bilo je tu i uspona i padova u pogledu istrajavanja i motivacije, ali su se, po pravilu, pojavljivali pojedinci do čijeg mišljenja mi je stalo, koji su mi pružali podršku. Oni su me u tim kritičnim momentima, ne znajući da se ja u sebi preispitujem, svojim komentarima ohrabrivali da nastavim. Da li inspiraciju pronalazite najviše u ekonomskim apsurdima?
– Između ostalog. Najpre se trudimo da naše teme budu aktuelne. Kada nema interesantnih aktuelnosti, onda se otvara prostor za pisanje o nekim uobičajenim ekonomskim pojavama i procesima kojima smo izloženi, za pojašnjavanje nekog pojma, što najčešće zanima najširu publiku. Nekad postoji potreba da se obratimo stručnoj javnosti i donosiocima odluka, ako je neka tema jako bitna za grad ili sredinu.
U više navrata su se pojavljivali različiti paradoksi. Meni profesionalna savest nije davala mira, pa sam se trudio da istražim, razumem i prokomentarišem neke pojave, ne bih li sebi i čitaocima ponudio pojašnjenje ili alternativno mišljenje o nekoj aktuelnoj temi. Šta je teže, predavati studentima ili pisati za novine?
– Nakon pet godina rada u banci, od 2009. radim na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kolumnu za list „Zrenjanin” pišem od 2007. godine. Moje životno opredeljenje nikad nije bilo da se bavim medijima, ali se najduže bavim pisanjem kolumne. Različito je – tamo imam živu reč, predajem mladim ljudima koji su došli da izučavaju ekonomiju. Mene to veoma inspiriše i jako volim svoj posao, smatram da je profesura najlepši poziv na svetu. U prilici ste da radite na sebi i da mladim ljudima otvarate vidike i motivišete ih na usavršavanje. Kad je reč o medijima, uvek se setim svog prijatelja, pokojnog Ivana Danikova (našeg poznatog pesnika), koji je često umeo da kaže da je novinarski posao težak, jer je pred novinarima „svakoga dana prazan beli papir”. Čim izađu novine četvrtkom popodne, ja već počinjem da razmišljam o sledećoj temi o kojoj ću pisati u narednoj kolumni. Nema prostora za opuštanje i predah. Sa jedne strane je to vrlo zahtevno, ali sa druge pruža veliku satisfakciju kad čujete od kolega ekonomista ili kolega iz redakcije, i naravno čitalaca, da prepoznaju kvalitet i korisnost tekstova. Proteklih meseci držali ste obuke novinarima naše medijske kuće o izveštavanju o tržišnim temama. Da li treba više prostora da posvetimo ekonomskim problemima?
– Ekonomske teme su važne za sve ljude, nezavisno od profesije kojom se bave, posebno danas kada živimo i radimo u tržišnim uslovima. Malo šta na nas lično i na odnose u društvu utiče kao ekonomija, odnosno novac. O čemu god da se radi, brzo se dolazi do pitanja kao što su: koliko to košta, ko će to platiti, odakle nam novac. Ljudi često ne razumeju te procese, tako da smatram da je ekonomsko opismenjavanje ljudi, pojašnjavanje ekonomskih kategorija i procesa na nivou koji je razumljiv prosečnom čitaocu jako važno. Da bi se unapredio kvalitet izveštavanja o ekonomskim temama, važno je da i kolege novinari imaju više znanja iz oblasti ekonomije, što će im doneti više samopouzdanja i sigurnosti u radu. Mislim da ovaj list ima prostora za unapređenje na ovom planu i znam da u redakciji postoji kapacitet da se ekonomske teme više i kvalitetnije obrađuju. Autor ste šest monografija, a poslednje dve knjige koje ste izdali „Svedočenje ekonomiste” i „Ekonomija panike” deo su trilogije „Slučaj Kovid – 19”, nastalih na osnovu tekstova iz Vaše kolumne. Ima li razloga za paniku?
– Ovaj naslov je simboličan. Moj odgovor je da nema razloga za paniku. Višak panike se javlja usled manjka znanja ili onda kada se panika širi namerno. Panika i histerija nisu dobar način da se nosimo sa krizom korona virusa. U panici se donosi mnogo pogrešnih odluka. Ovaj naslov pokriva period kad smo živeli u potpunom haosu. Usled indukovanog straha, ljudi su se panično ponašali, pa su i ekonomski ishodi bili rezultat paničnog delovanja ljudi i preduzeća, ali i donosilaca odluka. Mislim da je obaveza, pre svega države, ali i medija, te naučne i stručne javnosti, ne da paniče, već da u krizama poput ove smiruju paniku edukacijom, kao i objektivnim i istinitim obaveštavanjem građana. Kako komentarišete prosek plata u srednjem Banatu? Da li verujete da će do 2025. godine prosek plate u Srbiji biti 900, a penzija 400 evra?
– Upravo se na ovom pitanju prelama ono što smo na početku pričali – koliko je edukacija ljudi važna. Statistika otkriva karakteristike masovnih pojava. Prosek kao kategorija ne znači mnogo. On može lako da „zamagli” realnost. Recimo, ako jedna osoba ima platu 10.000, a druga 100.000 dinara, oni u proseku imaju platu od 55.000 dinara, dok u stvarnosti nijedna od te dve osobe nema taj iznos. Isto tako, danas svedočimo velikoj i rastućoj nejednakosti, te raslojavanju stanovništva. Malo je bogatih, dok je veliki broj onih ljudi koji žive sa ispod prosečnim primanjima i na granici siromaštva.
Polovina zaposlenih radnika, njih više od milion, ima zaradu ispod 50.000 dinara. Više od milion penzionera prima prosečnu penziju ispod 28.000 dinara. Što se tiče ovih projekcija, nisam optimista i trenutno ne vidim način na koji bi to moglo da se dogodi, a da se očuva realna vrednost tog novca. Čak i kad bi se to dogodilo, pitanje je šta bi moglo da se kupi za te pare. Ako je pitanje da li će životni standard naših građana, radnika i penzionera, do 2025. godine biti duplo veći – moje je mišljenje da to nije moguće. Kako će najveća fabrika za proizvodnju guma uticati na ekonomski razvoj našeg grada?
– Od Drugog svetskog rata do danas, ako izuzmemo socijalističku industrijalizaciju, ovo je najveća investicija u Banatu. S tog stanovišta, ocenjujem to kao nešto važno i pozitivno za čitav region. Očekivano je da će ovako veliko ulaganje imati direktan pozitivan efekt na novo zapošljavanje, te na nivo životnog standarda građana. Biće veći i izvorni prihodi gradskog budžeta, pre svega porez na imovinu i deo poreza na zarade zaposlenih. Izgradnja autoputa do Beograda i Novog Sada, te povezivanje grada sa mrežom panevropskih saobraćajnih koridora bi, takođe, trebalo pozitivno da utiče na budući razvoj.
Međutim, najavljena ulaganja u Zrenjaninu će u znatnoj meri promeniti tradicionalnu strukturu lokalne privrede, te i imidž grada, pošto on više neće biti prepoznatljiv kao centar prehrambene i prerađivačke industrije. Nezaobilazno je i pitanje zadovoljavanja ekoloških standarda, te ekoloških troškova koji će eventualno nastati i toga ko će ih snositi. Ostaje nada da će investitor na trajnoj osnovi poštovati sve savremene standarde u ovoj oblasti.
U ekonomiji postoji jedan pojam koji mi često koristimo – „trade off”, što u prevodu znači balans (kompromis). Kao i u životu, ne možete uvek imati sve. Ili ćemo imati sasvim čistu životnu sredinu ili viši nivo ekonomske razvijenosti. Ekonomski razvoj ima svoju cenu. Bitno je da ta cena bude prihvatljiva. Ja se nadam da će investitor poštovati ekološke standarde. Kakva je budućnost Zrenjanina iz Vašeg ugla?
– Kao lokalpatriota verujem da je budućnost Zrenjanina dobra. Ovo je grad uspešnih i sposobnih ljudi. Grad ima dobru perspektivu i zbog svog geostrateškog položaja. Po pom mišljenju, osnovni zadatak i cilj svih onih koji budu u prilici da vode grad treba da bude pronalaženje načina da pamet i mladost zadrže ovde. Da li ste ostvarili sve što ste želeli u profesionalnom smislu?
– Mislim da je rano da pričam o tome. Za sada jesam. Zadovoljan sam onim što sam uspeo da ostvarim u sferi za koju sam se školovao. Međutim, ispred sebe imam brojne ciljeve. Na koga ili šta ste najviše ponosni?
– Na svoju ćerku Katarinu.
