Banatska i zrenjaninska književna scena veoma su šarolike i slojevite. Među autorima podjednako su zastupljeni profesionalci i amateri. Ima onih koji su se pera latili u trećem dobu, ali i mladih. Bez podrške ustanova, izdavača, a najviše čitalaca ne bi opstali. Maja Pandurov (1975) u kontinuitetu objavljuje poeziju i prozu od 1996. Autorka je sedam knjiga i ekološke bojanke. Zastupljena je u brojnim zbornicima i časopisima. U rukopisu je novo delo „Od žrtve do pobednika – Samo sam tebe čekala – Njihove priče”. Svoj rad promovisala je širom zemlje i regiona. Kreativnost iskazuje i kroz slikanje, kratke filmove i muziku. Bavi se recenzijom i kritikom. Nedavno joj je uručena nagrada za književni rad i stvaralaštvo srednjeg Banata „Nikola Vasić Topolovački”. Sa ovim autorom iz Kikinde decenijama je sarađivala. Sugrađani je znaju kao organizatorku brojnih događaja. Izdvajaju se „Banastka bajka” i karavani po naseljenim mestima. Od 2001. članica je Udruženja novinara
Srbije (UNS). Dugogodišnja je saradnica ovdašnjeg Kulturnog centra. Maja Pandurov je aktivna u umetničkom, društvenom i medijskom životu Zrenjanina i regiona. Zašto ste odlučili da se bavite pisanjem?
– Od kad znam za sebe zaljubljena sam u knjige. Čim sam naučila slova počela sam da čitam, kasnije i da pišem. Kada su me pitali šta ću biti kad porastem, kao iz topa bih rekla – pisac. Moj put je već tada bio određen. Negovala sam i druge vrste umetnosti. Tu ljubav prenela sam i na svoje dete. Po čemu pamtite svoje početke?
– Moje prvo delo štampano je u zborniku mladih književnih nada Zrenjanina „Takav smo svet”. Uređivali su ga Milan Nenadić, Ileana Ursu Nenadić i Radivoj Šajtinac. Drugo izdanje iz 1997. priredili su Slobodan Mandić i Vučina Šćekić. Moje stvaralačko sazrevanje pratio je Radivoj Šajtinac. Šaja, kako smo ga zvali, bio mi je prijatelj, mentor, recenzent i neko čije se mišljenje uvažavalo. Dosta je uticalo i što sam neposredno nakon bombardovanja 1999. upoznala Ivana Danikova, najmlađeg predsednika zrenjaninske Književne zajednice. Ova institucija nastala je polovinom 70-ih godina prošlog veka. Okupljala je staru gardu. Zahvaljujući poznanstvu sa njima ušla sam u taj svet. Postala sam najmlađa sekretarka u istoriji Udruženja i otvorila su mi se vrata kulturne scene Srbije i Vojvodine. Gde pronalazite inspiraciju?
– Stvaram po osećaju. Nisam imala uzore. Negovala sam svoj stil, koji je zapravo moj život. Sve što pišem, dišem. Stihovi mi dolaze u letu. Beležim ih u hodu. Čak i laptop nosim u prirodu, gde često boravim. To je neprekidan proces stvaranja. Volim kad mogu da na svojim nastupima prenesem emociju i vidim da je to publika prihvatila. Kako izgledaju Vaša gostovanja?
– Obišla sam na stotine mesta. Veliku turneju organizovali su Ivan Danikov, Šaja i Dalibor Bubnjević. Kasnije smo Bogdija Kukolj, Dragiša Živković i ja osmislili Banatski kulturni karavan. Predstavljala sam se sa Gavrom Vlaškalinom. Bilo je zapaženo i gostovanje sa Željkom Vujadinovićem u Beču. U poslednje vreme više volim samostalne nastupe, a i publika to traži. Stihove govorim iz glave, što prisutnima održava pažnju. Povratne reakcije su suze, ovacije i aplauzi posetilaca. Kako danas gledate na svoje stvaralaštvo?
– Ne patim od titula i lažnog sjaja. Svašta sam prošla, i svega se nagledala. Smatram da umetnike ne cene koliko bi trebalo, već prednost daju drugima. Mi, profesionalci, od toga živimo. Ja sam posmatrač, hroničar, učesnik, stvaralac, svedok jednog vremena. Za mene su knjige i pisanje to što sam ja – ljubav. Najveća nagrada su mi čitaoci. Prate me, uživaju i uspevaju da se u mojim delima pronađu. To su iskreni, obični ljudi svih generacija. Nikada ni od koga nisam ništa tražila. Sve se dešavalo uz pomoć brojnih saradnika i prijatelja. Koga biste izdvojili od ovdašnjih autora?
– Na prethodnom konkursu Kulturnog centra za novu zbirku poezije stiglo je 50 knjiga. Ispostavilo se da je desetak pisaca iz Zrenjanina. Nisam za njih ranije čula. Od veterana izdvojila bih jednog od najvećih pesnika Miloša Galetina iz Novog Bečeja. Od sugrađana je to Perica Markov. Vredni pomena su članovi literarne sekcije Udruženja penzionera „Gradnulica”, jer za pisanje nikad nije kasno. Boje mladih brani Dušan Antić. Nije Vam strano ni novinarstvo.
– Samo se nadovezalo na pisanu reč. Sve je počelo sredinom 90-ih angažmanom na radiju i u listu „Zrenjanin”. Učila sam od Miloša Miše Veselinova, ali i brojnih kolega. Potom sam prešla na TV „Luna” gde sam ostvarila blizu 200 emisija. U jednom periodu bila sam urednica informativnog programa. Sarađivala sam sa „KTV” i Danicom Radić. Pisala sam za „Zavičajac” „Zrenjaninski urbani magazin” (ZUM), niški „Presing”, „Pravdu” i druge časopise. Pomogla sam kada je zaživeo portal „I love Zrenjanin”. Navedeni poslovi rezultirali su firmom „IP Media 023” koju sam 2013. osnovala. Žurnalistikom se bavim na svoj način, poštujući kodekse. Kada govorim o ovoj oblasti ne mogu da ne spomenem nagradu Vašeg lista za ličnost godine. Sud je svih koji prate moj rad, ali i čitalaca najtiražnijeg nedeljnika.
