Zabluda je da nema čitalaca, posebno onih probranih i posvećenih, koji su za objavljivače knjiga dragoceni. Ovako započinje razgovor o svom izdavačkom poduhvatu zvanom „Partizanska knjiga” sugrađanin mr Vladimir Arsenić. Znan pre svega po prikazima i kritici pisanih dela, poslednjih godina posvetio se uređivanju novih naslova. U književne vode zaplovio je iz izrazito medicinskog okruženja. Otac i majka su mu znani zrenjaninski lekari specijalisti. Opštu književnost diplomirao je u Beogradu 1997. godine, da bi potom magistrirao komparativnu u Tel Avivu, sa tezom o Danilu Kišu. Potom će preuzeti uređivanje časopisa za kulturu „Ulaznica”. Godinama piše i objavljuje u brojnim medijima u zemlji i regionu. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Nađe vremena i da vodi radionice kreativnog pisanja. Objavio je izabrane tekstove o crnogorskoj književnosti „Etika pripovedanja”. Sa Rolandom Orčikom priredio je „Antologiju mlađe srpske književnosti” na mađarskom.
Koji poriv stoji iza pokretanja „Partizanske knjige”?
– Izdavačka kuća, čiji sam idejni tvorac, postoji od 2015. Pokrenuo ju je Srđan Srdić iz Kikinde. Smatrali smo da ima dovoljno prostora za naš poduhvat. Ja i dalje mislim tako, da su naša izdanja i naslovi potrebni čitocima i da će biti korisni i u budućnosti. Verujem i nadam se da će mnogi uživati u njima, kao što to činimo i mi, dok ih pripremamo za štampu. Trudimo se da idemo za novim autorima, koji su dobri i zanimljivi, a našim čitaocima su još uvek nepoznati i ne mogu lako da dođu do njih. Trenutno spremamo zbirku pripovedaka izvrsne spisateljice sa Tajvana Sje Cifan. Njeno štivo je potpuno drugačije od onoga što srećemo. Radili smo, takođe, Marju Kangro. Napisala je „Dete od stakla” i toplo ga preporučujem. Između ostalog, tu je i Džon Banvil. Kada je o domaćoj literaturi reč, objavljivali smo brojneautore, među njima i zrenjaninske. Tu su Dragana Mokan, Dejan Popov, Uglješa Šajtinac, Stevica Šepra Mihajlov. Trudimo se da se bavimo onim što nam je najbliže, a to je Banatska književnost.
O čemu pišu autori koje objavljujete?
– Nema jednoobraznosti. Mi volimo da čitamo Vojislava Despotova i Đuru Đukanova. Publikovali smo i mlađe banatske pisce, koji se nastavljaju na njihovu poetiku koju su nazvali „Banat noar” koja mi je posebno draga. Izdvajaju se Srđan Tešin, Uglješa Šajtinac, Srđan Srdić i Mića Vujčić. Nastavljaju se na Radivoja i Stanka Šajtinca i prethodno pomenute autore.
Ne kuburite sa uredicima. Zašto je to u izdavaštvu bitno?
– Trudimo se da nam važne stvari ne promaknu. Činimo sve da od onoga što smo dobili u rukopisima, nastanu knjige. Mislim da je neophodno da autori shvate da nisu stigli ni iz čega, već je književnost stvar koja stalno nastaje i predstavlja niz na koji se novi pisci nadovezuju. Individualni talenat treba uklopiti u postojeću tradiciju. Urednik je tu da piscu pomogne da se situira u toj tradiciji, koja može biti Banat noar, Vojvođanska neoavangarda ili se može zvati Srpski realistični roman. Nisu urednici tu da autore koriguju, nego da ih stalno testiraju kako bi opravdali zahteve vrhunske literature.
U kritici se ne libite da iskažete Vaš stav?
– Nemam problem da iznesem svoje mišljenje. Ipak, od kad sam postao urednik u izdavačkoj kući neuporedivo manje se bavim književnom kritikom. U Srbiji, međutim, ostao sam aktivan u regionalnoj literaturi i pišem o hrvatskim, bosanskim i crnogorskim autorima. U pravu ste, ne libim se, zato što mislim da je u principu važno da čitaoci shvate sa čim imaju posla. Svako odnas, kad se knjiga pojavi u javnosti, ima pravo da da sud o njoj. A ja sam, na neki način kroz ovaj posao, dobio priliku da dam svoj sud i da ga javno iskažem.
Kakva je ovdašnja književnost?
– Mislim da je, nažalost, i dalje u povoju. Kod nas postoji jedna sveopšta bolest, a to je amaterizam. Ništa nije profesionalizovano. Ljudi ne prepoznaju da je književnost ozbiljno bavljenje tekstom. Pre svakog urednika, pre bilo čega, treba da se sedne, radi i posveti tome. U pisanju treba dati maksimum, nije dovoljno samo imati inspiraciju.
Kakvi su, s druge strane, čitaoci?
– Čest je narativ da nema čitalaca. Ima ih, i te kako. Čitanje iziskuje vreme i zbog toga su ljudi, koji mu posvete svoje vreme, dragoceni. Treba im se zahvaliti javno jer održavaju ovu književnu scenu, kakva god bila. Treba ih, na neki način, i obrazovati, usmeriti. To ne zavisi od izdavača, već od toga šta se nalazi u bibliotekama, i od toga kakva je kulturna politika države. Svi smo u početku čitaoci, to su i književnici. Oni nisu došli ni od kuda, pre pisanja prvo su čitali.
Šta volite kod našeg grada?
– Volim Zrenjanin i ljude u njemu, koji me uvek prijatno iznenade. Ipak, grad bi mogao da bude neuporedivo bolji. Poslednjih godina znače mi šetnje Šećeranskim parkom. S druge strane, postoji neka energija koja nije laka, teška je kao banatska zemlja. Možda će zvučati čudno, ali voleo bih stvarno da dođu neki mladi ljudi i da nas sve počiste.
