U jednoj kući u Botošu nalazi se privatna biblioteka kakvom se retko ko može pohvaliti. Na hiljade pažljivo biranih naslova, pročitanih od korice do korice, svedoče o nesvakidašnjoj pasiji Zorana Ilijaševa (62). Njegova ljubav prema knjizi, putovanja i predan rad za rodno selo ostavili su dubok trag u zajednici.
– Trenutno u sopstvenim vitrinama i policama imam oko 4.000 knjiga koje sam kupovao, dobijao na poklon i kojima sam se, sa puno ljubavi, posvetio tokom najvećeg dela života. I odmah da kažem, sve sam ih pročitao, a neke i više puta – navodi Zoran Ilijašev.
686 MONOGRAFIJA
Dodaje da je nedavno kupio još jednu kuću u komšiluku, delom zbog potrebe za većim prostorom kako bi proširio svoju ličnu i jedinstvenu riznicu knjiga. Dok se upoznajemo sa svim dražima njegove pasije naš sagovornik naglašava da je ta posvećenost započela još u najranijim školskim danima.
– Odrastao sam u učiteljskom stanu moje majke Ljiljane i oca Vojislava, koji se nalazio neposredno uz seosku biblioteku. Već sa desetak godina svraćao sam tamo i uzimao dečje štivo za čitanje. Ta ljubav prema knjizi vremenom je prerasla u pravu strast koja me drži i dan-danas, iako sam već zakoračio u sedmu deceniju života – ističe Zoran. Sa posebnom pažnjom govori i o izboru naslova koji se nalaze u njegovoj riznici. Tematika je raznovrsna, ali knjige koje govore o selu i sportske monografije zauzimaju posebno mesto. Tako ističe da poseduje čak 686 monografija o seoskim sredinama, a trenutno čita onu posvećenu selu Srpski Miletić.
– Dešavalo se da neko delo pročitam za 24 sata. Danas je tempo nešto sporiji. Gotovo da ne prođe nijedan dan a da nisam sa knjigom u ruci, koja mi je ujedno i vid relaksacije. Bilo je perioda kada sam „Rat i mir” Lava Tolstoja, u četiri toma, pročitao za svega četiri dana – dodaje naš sagovornik.
Životna priča Zorana Ilijaševa uvek počinje i završava se u rodnom Botošu, iako je proputovao gotovo celu Evropu.
– Botoš je uvek bio tu i njemu sam se vraćao sa svih putovanja. Obišao sam mnogo zemalja, uglavnom putujući autobusom. Upoznao sam čari Pariza, Londona, Barselone, Moskve, Praga, Beča, Budimpešte… Posetio sam njihove najznačajnije istorijske, turističke i kulturne znamenitosti. Utisci sa tih avantura ostaju za ceo život. Biti u Nacionalnoj galeriji u Londonu, u svečanoj sali za dodelu Nobelovih nagrada u Oslu ili na čuvenom stadionu Kamp Nou u Barseloni – to su uspomene koje se ne zaboravljaju – priča Zoran, sa istom emocijom kao i pre nekoliko decenija.
SVESTRANI SPORTISTA
Želja da deo tog iskustva prenese u sredinu u kojoj živi navela ga je na aktivan društveni angažman.
– Upravo zbog toga sam krajem prošlog i početkom ovog veka bio uključen u volonterski rad. Jedan od koordinatora grupe za razvoJ sela ADF, u okviru međunarodnog projekta USAID. Taj rad je doprineo izgradnji zabavišta, škole, ulične rasvete, centra za društvene aktivnosti i još mnogo toga u našem mestu – kaže zaljubljenik u svoj zavičaj.
Osnovao je Asocijaciju za razvoj Botoša, pokrenuo prvi Etno festival. Učestvovao je u brojnim međunarodnim i pokrajinskim projektima, među kojima su „Zelene mreže Vojvodine” i „Biciklom do roda”. Ilijašev ističe da posebno lepe godine vezuje za sport i rad sa mladima.
– U mladosti sam nosio dres FK „Omladinac” i bio aktivan igrač skoro petnaest godina. Kasnije sam u klubu obavljao sve funkcije do predsednika. Nedavno sam se povukao sa mesta sekretara. Bio sam aktivan i u istoimenom rvačkom i stonoteniskom klubu. Ti dani, provedeni sa mladim ljudima, spadaju među najlepše u mom životu i ostaju nezaboravni – zaključuje Ilijašev.
Razgovor završavamo u kancelariji Mesne zajednice, gde je skoro dve decenije obavljao dužnost sekretara. I tu je sve na svom mestu – vitrine pune knjiga, fascikle sa seoskom dokumentacijom, danas pretočene u fajlove, i besprekorno uređen radni sto. Ta kancelarija je mnogo više od običnog administrativnog prostora. Zato se na kraju stiče utisak da Zoran Ilijašev nije samo pročitao na hiljade knjiga i proputovao svet, već je svoja znanja i iskustva nesebično ostavio sredini u kojoj živi.
