Nakon stočara iz Stajićeva, mnogi farmeri iz različitih krajeva zemlje poslednjih nedelja prosipaju mleko u kanalizaciju, nemajući kome da ga prodaju. Milija Palamarević iz Udruženja odgajivača goveda centralne Srbije procenjuje da u njihovom kraju tako propadne 15-ak tona mleko dnevno jer su neke mlekare delimično, a neke potpuno otkazale otkup.
Elvira Karvak iz Torde za televiziju „Panon” navodi da je njenoj farmi dosadašnji otkupljivač otkazao saradnju pozivajući se na pojavu aflatoksina bez ijednog zvaničnog papira, iako su njihove analize pokazale da je nivo u okviru dozovljenog. Navodi da su nakon toga zvali tri-četiri mlekare, ali da su im svuda rekli da imaju viška mleka. Proizvođači poručuju da su primorani da počnu da sarađuju sa klanicama.
U pitanju su gorući problemi koji tinjaju dvadesetak godina i sada dolaze na naplatu, navodi za naš list dr Denis Kučević, profesor na Departmanu za stočarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Otkud sada svim mlekarama višak osnovne sirovine, a pre nekoliko meseci su bile nestašice?
– Nestašice smo pokrivali uvozom mleka radi sanacije problema, ali takođe i da država, zbog eventualnih problema snabdevanja usled kriza i rata u Ukrajini, obezbedi rezerve mleka u prahu. Međutim, pretpostavka je da je 2022. godine uvezeno jako puno tih količina – skoro duplo više nego 2021. godine. Dakle, mleko koje se sada javlja kao višak ne potiče iz domaće proizvodnje. A uvozno mleko u prahu je kudikamo jeftinije od domaćeg te pretpostavljam da se prerađivačima u Srbiji mnogo više isplati da koriste sirovine iz uvoza nego one domaće. Da li bi i kako država trebalo da se umeša i reši ovaj problem? Bilo je predloga da se viškovi otkupe i osuše u mleko u prahu, Vlada je donela i Uredbu o subvencijama konditorima za otkup mleka u prahu?
– Nije samo moje mišljenje nego i većeg broja kolega da to robne rezerve treba da otkupe. Međutim, reč je o trenutnom rešavanju vanredne, akutne situacije na tržištu, što ne treba da postane neka vrsta prakse. Rešavanje ovog problema se ne sme prepustiti mlekarama i konditorima, a da država samo da novac i posmatra sa strane.
S tim u vezi postavlja se pitanje zašto se ne primenjuje Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda koji je stupio na snagu polovinom 2021. godine? Niko ga ne pominje. Njegova osnovna namena jeste da upravo u ovakvim situacijama rešava problem viškova. On definiše interventnu, referentnu i tržišnu cenu, tržišni poremećaj određene liste proizvoda…
Osim toga, sada se vidi da je Sporazum o stabilizaciji i priduživanju Evropskoj uniji iz 2009. potpisan na štetu naših proizvođača. Oni su time izloženi opasnosti jer većina nije bila dovoljno pripremljena za izuzetno zahtevnu tržišnu utakmicu i nije bila konkurentna evropskim farmerima, čast malobrojnim izuzecima. Trebalo je postupiti obrnuto: prvo raditi na konkurentnosti domaćeg proizvođača, urediti sektor mlečnog govedarstva, a onda potpisati sporazume. Šta je najvažnije u pripremi farmera za to tržište?
– Količina i kvalitet proizvoda na nivou države. Osamdeset odsto našeg mleka je u drugoj ili trećoj klasi. Naše dve krave proizvedu kao jedna holandska. Da li mogu biti konkurentni farmeri sa dve do pet krava u pogledu obima proizvodnje? Postavlja se pitanje šta sa njima činiti i kako reformisati ruralni razvoj.
Nismo konkurentni i zato što nemamo nove tehnologije. „E-agrarom” uvodimo digitalizaciju, ali upitno je da li su naši farmeri spremni za to. Pre godinu i po dana sam nadležnima rekao da se ne mogu posmatrati farme u Kaću ili u Prokuplju očima iz Beograda. Imamo staračka domaćinstva, čiji članovi nisu informatički obrazovani, niti imaju opremu. Naravno da se zalažem za digitalizaciju, ali ne tako što će se dati dva meseca da se ona sprovede. Pa čak i da se gazdinstvima dodele novac i oprema, da li će imati ko da radi i da li nam je radna snaga edukovana? Poslovi u stočarstvu su teški, ljudi moraju biti fizički, intelektualno i obrazovno sposobni da sprovedu nove tehnologije. Kako je po tom pitanju u okolnim zemljama?
– Vrlo su slični problemi u Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj po pitanju parametara, performansi proizvodnje, stanja udruženja i gazdinstava, a svi smo sada stigli na evropsko tržište. Hrvatska je najbolji primer – ušla je u EU nedovoljno pripremljena. Ako tržište je preplavljeno mlekom, zašto onda ono ne pojeftini u prodaji?
– U pojedinim trenucima i za pojedine proizvode ne važi čuveni zakon ponude i potražnje. Sve dok maržirani proizvod može da se prodaje na tržištu, i cena mu je veća. Treba istaći primer sireva, a tako je i sa mlekom, duplo su jeftiniji oni iz Češće, Slovačke i Holandije od naših. Tu je na delu kumulativni uticaj: tehnologija, cene mleka, mogućnost ili odsustvo državnog subvencionisanja…U prodaji se mogu naći sirevi od 2,5-3 evra po kilogramu. A u ovdašnjoj proizvodnji za jedan trapist treba, recimo, 10 kg mleka, po 60 centi, što izađe 6 evra.
Treba razmišljati kako da nam ceo sektor postane konkurentan: i proizvođači i prerađivači. Problemi mlečnog govedarstva su kompleksni i niko nije želeo time temeljno da se bavi. Za dve decenije promenili smo petnaestak ministara, od kojih je svako imao svoju agrarnu politiku. Vladao je diskontinuitet, a ovaj sektor traži stručan pristup.
Praktično bi trebalo osnovati Komisiju pri Ministarstvu koja bi se isključivo bavila ovim problemom.
