Nedavno je završen izbor za ličnosti 2024.godine. Odluke su donosili čitaoci najtiražnijeg ovdašnjeg nedeljnika. U kulturi prvo mesto pripalo je dr Filipu Krčmaru. Nakon osnovne škole završio je Zrenjaninsku gimnaziju. Istoriju je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2008. Dve godine kasnije je masterirao.
Doktorsku disertaciju „Torontalska županija 1860–1918” odbranio je 2016. Oblasti naučnog istraživanja su mu zavičajna istorija i istoriografija Zrenjanina i Banata, kao i kulturna povest Habzburške monarhije. Pored zaposlenja u Istorijskom arhivu, dr Krčmar je jedan od osnivača i predsednik Udruženja „Zrenjanin eksplorativa”.
Autor je dvadesetak knjiga i stotinak stručnih radova, članaka i studija, kao i desetak tematskih izložbi i pratećih kataloga. Koliko Vam znači nagrada sugrađana i lista „Zrenjanin”?
– S obzirom koliko je obradovala one koji me vole, a iznervirala one koji me ne vole, iskreno govoreći – znači mi više nego što sam i mogao da očekujem. Ali, u isto vreme, ovo priznanje je i obaveza da se ljubav i ukazano poverenje s jedne, te odijum i zavist sa druge strane, i jednima i drugima ubuduće moraju pošteno i opravdati. Kako gledate na značaj našeg medija u proučavanju lokalne prošlosti?
– „Zrenjanin” nije jedini istorijski izvor, ali je nezaobilazan – barem kada je reč o najvećem delu posleratne istorije našeg grada. U 2025. on preuzima „štafetu”, tj. primat od nekadašnjeg lista „Torontal” (od 1872. do 1944.) i sa 73 godine postaje najdugovečnije lokalno glasilo.
A ako neke novine opstaju toliko u jednoj sredini, onda to neminovno nešto znači – i za tu sredinu i za njene buduće istoričare. Iz iskustva znam da mnogi koji se upuste u istraživanje gradske prošlosti najpre konsultuju starija godišta Vašeg lista; pa ako u njemu i ne nađu ono šta im treba, možda dobiju ideje i smernice šta i kuda dalje da traže. Ovde ubrajam i sebe, budući da sam u svom naučnom radu često koristio „Zrenjanin” i navodio ga kao izvor informacija. Najavili ste nove knjige. Koje teme ćete obrađivati?
– Prva se odnosi, između ostalog, upravo na štampu i njen značaj u našoj sredini, ali pre više od sto godina. Govori o društvenoj atmosferi onog vremena, kao i o političkim skandalima i aferama koji su dobijali veliki publicitet i imali širok odjek, ali su bivali i ulepšavani, zataškavani i ignorisani.
Ovde moram još jednom da napomenem da je svaka sličnost sa današnjim stanjem slučajna. Knjiga izlazi uz podršku Instituta za podunavsko-švapsku istoriju i regionalne studije u Tibingenu, koji je, uz udruženje istoričara „Zrenjanin eksplorativa” i jedan od izdavača.
Druga povezuje našu sredinu sa velikanom srpske nacionalne istorije. Posvećena je Stevanu Knićaninu, jednom od vođa srpskog narodnog pokreta u Revoluciji 1848/49. godine. Uloga koju je on odigrao u Banatu u ono vreme omogućila je da Veliki Bečkerek nakratko postane sedište Srpske Vojvodine i svih važnijih dešavanja na ovom području. Trenutno radite na kapitalnoj istoriji Zrenjanina.
– Već neko vreme pokušavam da skrenem pažnju na činjenicu da se neumitno bliži 2033. godina, kada će naš grad biti u prilici da obeleži sedam vekova svog postojanja, odnosno od trenutka kada je prvi put zabeležen u pisanim istorijskim izvorima (1333–2033).
U pitanju je redak jubilej čije se proslavljanje priprema i planira znatno unapred; ako se propusti, sledeća šansa za tako nešto javiće se tek za sto godina. To je ujedno i prilika da se podvuče crta i napravi bilans svega što je grad iznedrio na polju kulture, nauke, privrede, sporta, medicine za sedam vekova koliko postoji, nezavisno od toga u kakvom stanju se bude nalazio 2033.
Moj skromni doprinos toj stvari ogleda se u pisanju i izdavanju višetomnog sveobuhvatnog istorijata, kakav do danas nije napisan. Prvi tom ove edicije, koji bi trebalo da izađe do kraja godine, obuhvata period od najranijeg pomena naselja Bečkerek do pada pod tursku vlast (1333–1551). Ono što je posebno značajno je to što će u njemu prvi put biti objavljeni najstariji dokumenti o našem gradu. To su: spisak skupljača papske desetine koji se čuva u Apostolskom arhivu Vatikana (gde se prvi put pominje naselje Bečkerek) i povelje iz Mađarskog nacionalnog arhiva u Budimpešti. Prvi tom je pri kraju, a drugi (1551–1718) i treći (1718–1779) lepo napreduju. Plan je da poslednji izađe upravo u godini jubileja, pri čemu, kao što to uvek biva, nije problem knjige napisati, već ih štampati, što iziskuje i odgovarajuća finansijska sredstva. No, valjda će se i taj problem dotle rešiti; bitno je samo krenuti na vreme.
