Niko ne zna šta je pre više od 200 godina na svečanom otvaranju dvorca u Ečki, nedaleko od Bečkereka (Petrovgrada, Zrenjanina), svirao tada devetogodišnji Franc List, čudo od deteta, potonji slavni kompozitor. Ne zna se ni da li su se u noći 29. avgusta 1820. godine dvorcem ili parkom čuli zvuci klavira Listovih ili kompozicija njegovog učitelja Černija, Mocarta ili Betovena, čiju je 250. godišnjicu rođenja svet slavio 2020. godine.
Zna se da je Lista doveo jedan od najbogatijih evropskih ugarskih vlastelina, grof Mikloš Esterhazi i da je muzikom zadivio više od 300 uglednih zvanica… Supruga Agoštona Lazara, Elizabeta (od nemačkih plemića Egelspaher), organizovala je svečanost. Glavni kuvar je došao iz Beča, odakle je i drveće, zasađeno u parku. Trpeza je bila obilna i raznovrsna. Sutradan je vlastela bila u lovu, a dame su gondolama plovile Begejom i Velikim jezerom…
EČKA OD EČE
Beč je i predvorje priče o Kaštelu Ečka – 1. avgusta 1781. godine grof Lazar Lukač, Jermenin poreklom iz Erdelja, izlicitirao je posed od 30.000 lanaca, u srcu Banata… Za sedište imanja koje je 24. jula 1872. godine platio 217.000 forinti, izabrao je Ečku.
Jedna od legendi koja se i danas prepričava turstima je da je u spomen na Eče (jednu od svojih žena preminuloj u mladosti), vojskovođa Atila Hunski – „Bič božiji”, imenom Ečka nazvao selo i kraj u kome je ona živela.
Kaštel Ečka je od 2001. godine spomenik kulture, a mogućnosti za njegovu turističku revitalizaciju su izazov za budućnost. Prošlost je nedorečena, a Kaštel i nakon 200 godina, neispričana priča.
Kaštel je danas hotel koji ima 45 soba (sedam su luksuzni apartmani koji nose imena nekadašnjih vlasnika, Elizabete, Maksimilijana…). Pod okriljem Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Zrenjaninu, dvorac je restauriran. Vremešna građevina opet blista od 31. decembra 2007, a u obnovu hotela i dogradnju aneksa je uloženo četiri miliona evra.
Od 1820. sve do 1893. godine imanjem, na kojem je sagrađen velelepni dvorac, upravljala je porodica Lazar. Potom, do kraja Drugog svetskog rata, smenjuju se upravnici… Rodonačelnik porodice Lazar bio je oženjen Sibilom Egelspaher sa kojom je imao sinove Janoša, Agoštona, Mihalja i Jozefa. Lukač Lazar je iznenada umro 1793. godine, a supruga nakon tri meseca. Najstariji sin Janoš upravljao je imanjem 16 godina. Osnovao je prvu ergelu u Banatu, a 1803. otvorio pivaru. Poezija mu je bila „ulaznica” za Bečki dvor. Ali, odbio je poziv carice Marije Terezije da tamo ostane. Poginuo je u dvoboju, braneći čast nepoznate devojke, na balu u Elemiru, 1809.
POZIV NA SLOGU
Nasledio ga je mlađi brat Agošton koji 1816. godine počinje gradnju dvorca Kaštel. Treći sin Mihalj, izgubio je život u poteri vezanoj za sukob oko očevog testamenta. Decembra 1815. godine, Mihalj je došao sa imanja Lazarfelda (Lazarevo) i uz pomoć goniča oteo Agoštonova goveda. Brat je organizovao poteru, a jedan od naoružanih ljudi iz Ečke smrtno je ranio Mihalja. Agošton je u parku Kaštela podigao spomenik – pomen i poziv porodici na slogu. Nasledio ga je sin Sigismund koji oženio se lepoticom Viktorinom, 40 godina mlađom. On je preminuo u 69. godini, a Viktorina (29) se udaje 1871. godina za princa Turn Taksis Maksimilijana, koji postaje upravnik imanja. Supruzi u čast, on je organizovao konjske trke, zasadio šumu. Imali su troje dece. Njenu ćerku iz prvog braka, Marijanu, na balu u Beču je sreo ađutant prestolonaslednika Ferdinanda, grof Feliks Harnonkur. Venčali su se u Budimpešti, 1887. godine, bez blagoslova majke, a nakon medenog meseca u Beču, stigli su u Ečku. Marijana je prinudila majku da sa porodicom napusti imanje, uz priloženi novac. Počinje vladavina Harnonkura, posle 160 godina vladavine Lazara.
U decembarskoj noći, na povratku iz Bečkereka u Ečku, grof je Marijanu izbacio iz kočije i ubrzo je preminula. Dok je bolovala, Feliks je potpisao testament – pripalo mu je imanje. Organizuje lov, prijeme… Tu je, 1852. godine, kada je imao 22, lovio austrijski car Franc Jozef, kao i njegov bratanac, prestolonaslednik Ferdinand. Veruje se da je tu boravio uoči atentata.
Feliks je ostao u Ečki do 1919. godine, kada se, uoči posete prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i vojvode Mišića, preselio u Beč. Naslednici su tonuli u dugove, a poslednji izdanak loze Harnonkur, Antoaneta, umrla je u SAD.
MARIJA LUJZA
Materijalnih ostataka iz vremena o kojima pišemo je malo. Jedna od retkih relikvija je portret Marije Lujze, najstarije ćerke Viktorine Lazar i princa Maksimilijana koja se nalazi na zidu preko puta recepcije današnjeg Hotela. Originalan je i luster na recepciji, prerađen za upotrebu na struju, uzor i za drugi u građevini.
Najmlađa ćerka Marije Lujze, Alisa, upravljala je imanjem pred Drugi svetski rat. Žensku lozu ove porodice kao da je pratio usud – i Alisa se napatila, udavši se za boema.
Preudala se za Lovrekovića, imali su troje dece. Sa mužem i najmlađim sinom, Feliksom trećim, rođenim 1920. godine, emigrirala je u SAD, nakon Drugog svetskog rata. Feliks je živeo u San Francisku, a imao je dvojicu sinova i ćerku. Na imanju je ostao samo njihov brat Feliks drugi. Sahranjen je u rimokatoličkoj crkvi.
Dvorac u Ečki je posle rata nacionalizovan i pretvoren je u ugostiteljski objekat. Najveći uzlet je imao osamdesetih godina prošlog veka kada su tamo dolazili lovci iz Evrope, najviše iz Italije, njih oko 5.000 u sezoni.
O Kaštelu Ečka se pisalo i pisaće se. Zanimljivosti su zabeležli Boris Pavlov, Milan Belegišanin, Tibor Varadi i drugi… Ali, sve priče o dvorcu, njegovoj uzbudljivoj istoriji, legendama i predanjima, nisu ispričane…
Godine prolaze, događaji se nižu, a vekovi čuvaju prošlost za budućnost.
U prelepom parku stoletnog drveća Kaštela „Ečka”, zvuci klavira koji je List „zaveštao” ne bi trebalo da budu zaborav, već poziv za kulturni uzlet, upravo zbog kulturne prošlosti… Ili, kulture sećanja, kako nam drago…
SPOMENIK KULTURE
Vlastelinska kuća – glavna zgrada, podignuta u drugoj deceniji 19. veka, nije sačuvana u prvobitnom obliku. Dograđivana je i menjala je izgled, a ovaj kakav danas poznajemo dobila je krajem 19. i početkom 20. veka, u vreme Harnonkora. Najstariji izvorno sačuvani objekat je konjušnica (klasicizam, treća decenija 19. veka). Replika fontane je ispred dvorca, a delovi autentične su u unutrašnjosti. U parku je i spomenik Sv. Hubertu, kao i Paviljon za slikare. Dva puta godišnje kolonije organizuje, Savremena galerija UK Ečka, od 1956, a u dvorištu je depadans sa više od 2.500 slika. Vodotoranj je nedaleko, na kanalu. Sa kule, (vidikovac u prošlosti) moglo se videti celo imanje, do kojeg je vodu prenosila parna mašina, putem tučanih cevi. Atrakcije Ečke su i pravoslavna, rumunska i katolička crkva, kao i Carska bara, a Ribnjak „Ečka” bio je među najvećima u Evropi.
Branka Jajić Foto: Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin, J. Jajić, J. D. Njegović
