Redovi ispred ulaza, smrznute ruke, noge i lice, ljudi pokušavaju da se zagreju cupkajući pod snegom pokrivenim stazama, hodaju od mermenih tabli do obaveštenja o kompleksu nazvanom Aušvic-Birkenau. Prošle godine kroz njega prošlo je više od dva miliona posetilaca. I mi, reporteri lista Zrenjanin (Jovan Njegović Drndak, Žolti Varga i Suzana Kokavski) prvog dana, od pet, koliko smo boravili tamo, čekamo akreditacije, dozvolu da prođemo kroz tri kontrolna punkta na ulazu u kompleks. Otišli smo tamo početkom januara zato što pripremamo projekat povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta i sprečavanja genocida u budućnosti (27. januar).
Birkenau je važio za još gore mesto od Aušvica 1.
ŠTA SE KRILO IZA ZIDOVA I OGRADA?
Hladno prepodne nam se uvlači u kosti, dah nam se ledi i ne možemo da se ne zapitamo kako su se osećali oni koji su tu stajali pre više od 70 godina, muškarci, žene, deca… Da li su znali šta ih iza zidova i električnih ograda čeka, ili su se nadali da će se jednog dana vratiti svojim domovima? Da li su znali da će mnogi biti streljani u jednom od dva dela kampa gde su nemački vojnici i komandanti sprovodili torturu? O čemu li su razmišljali oni koji su čekali red na šišanje ili fotografisanje za logorski album? Da li su naslućivali da je neko njihov najvoljeniji već pošao u gasnu komoru ili krematorijum? Da li su znali da će posle rata, ako prežive, možda biti jedini sa prezimenom koje nose i da će možda morati da se bore sa osećanjem krivice što su baš oni ostali da kao svedoci pričaju o onom što su prošli? Da li su majke znale da je to poslednji dan da su držale svoju decu za ruke dok se boje za svoj život? Da li su očevi znali da možda neće imati čemu i kome da se vrate ukoliko živi dočekaju da izađu iz logora u kojem su se po trojica gurala na jednom drvenom krevetu na sprat, spavali tek nekoliko sati posle više od 12 sati napornog rada ili mučenja, batinjanja ili izgladnjivanja? A izlaza nije bilo. Birkenau je ograđen rekom i šumom, a priča se da su odmazde za pokušaj bekstva bile nezamislive…
Ljudi sada čekaju ispred ulaza u nekadašnje stratište svojom voljom, radoznali da saznaju šta se u logoru dešavalo, kako su tamo živeli politički protivnici Nemačke, ili poljski, nemački, jugoslovenski, slovački, češki, mađarski i Jevreji iz ostalih država Evrope koje su okupirali Nemci i pokušali (ili uspeli u nameri) da ih učine „Judenfrei” – slobodnim od Jevreja.
Banat, odnosno Zrenjanin i okolina, prvi je kraj u okupiranoj Jugoslaviji koji je „oslobođen”. Iz grada na obalama Begeja, u kojem su u skladu živeli Srbi, Mađari, Rumuni, Nemci, Slovaci i Jevreji, više od 1.200 stanovnika je 18. avgusta 1941. godine krenulo na put u Beograd, gde je većina dočekala kraj. Malo njih imalo je priliku da vidi Petrovgrad, odnosno Zrenjanin, posle rata.
SLIKA UŽASA I STRAHA
Iako je sada prepun turista, blokovi (tako se nazivaju zgrade u samom logoru Aušvic 1) i dalje izazivaju strah, očaj, užas… Upozoravaju na sve ono što se dogodilo. U jednom je postavljena izložba posvećena ženama koje su bile zatvorene u ovom stratištu, a u drugom je fokus na Jevrejima iz evropskih zemalja, a treći blok pokazuje život bolesnika u bolničkom bloku. Ljudi su tu izgladnjivani zarad eksperimenata ili pukog mučenja. Na jednoj od fotografija na zidovima u logoru vidimo ženu koja je spašena iz Aušvica. Ona je prilikom dolaska u „kamp smrti” imala 50 kg a na dan oslobađanja tek 23 kg. Dovoljno je znati to da čovek shvati da je preživela mučenje. Zbog nedostatka snage nije mogla ni da beži iz kompleksa kao većina drugih kada su došli ruski vojnici.
U posebnim hodnicima i prostorijama izloženi su predmeti oduzeti onima koji su pristigli u logor Aušvic-Birkenau tokom Drugog svetskog rata. Iza debelih stakala nalaze se muške i ženske cipele, sandale, dečja obuća, zatim kosa, ponegde se vide i pletenice različitih boja i odeća u kojoj su danima putovali nagurani sa još stotinama drugih sa sličnom sudbinom. Na zidovima gasne komore ostali su tragovi grebanja noktima. Na vratima još stoji okrugli otvor kroz koji su mnogi videli poslednji prizor u svom životu.
GDE JE SEĆANjE NA ŽRTVE IZ JUGOSLAVIJE?
Među posetiocima logora može se čuti engleski i španski jezik, francuski, poljski i nemački. Iz Srbije, kaže vodič, ne dolaze grupe „tako često”. Tražimo da nas uputi na blok u kojem je postavka posvećena sećanju na žrtve iz Jugoslavije, da vidimo šta to Srbi mogu da vide. Vodič nam odgovara da je Blok 17, gde je pre više od 10 godina živelo sećanje na žrtve iz Jugoslavije, zatvoren. Nećemo prestati da pitamo „zašto” dok odgovore ne dobijemo od Vlade Republike Srbije. Prema zvaničnim informacijama iz muzeja, 10.000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije dovedeno je u nemačku „fabriku smrti”.
Aušvic-Birkenau je kompleks, koji se sastoji od tri logora: Aušvic 1, Aušvic 2 – Birkenau i Aušvic 3 – Monovic. Kako objašnjavaju vodiči, u jednom trenutku tamo je bilo više od 16.000 zatvorenika raspoređenih u više od 25 blokova. Iako su mnoge barake u drugom delu logora, nazvanom Birkenau, porušene ili rekonstruisane, deo i dalje stoji na širokom polju oko Ošvjenćima. Aušvic 3 – Monovic je bio radni logor od kojeg su ostale tek neke originalne barake. U njima su boravili zatvorenici – robovi, koji su radili u fabrici „I.G. Farben” koja je proizvodila sintetička goriva.
POGUBLjENO VIŠE OD 1,2 MILIONA LjUDI
Prema zvaničnim podacima, u bivšem nacističkom koncentracionom logoru Aušvic-Birkenau u gradiću Ošvjenćim ubijeno je od 1941. do 1945. godine više od 1.200.000 ljudi, uglavnom Jevreja iz mnogih evropskih država. Među ubijenima bili su i politički protivnici nacističke Nemačke, komunisti, partizani iz Jugoslavije, ali i članovi mnogih pokreta otpora nastalih u toku Drugog svetskog rata.
PODRŠKA ZA PROJEKAT
Pomoć i podršku u dosadašnjem toku projekta „Sećati se znači živeti” imali smo od brojnih organizacija, institucija i pojedinaca. To su Jevrejska opština Zrenjanin, list „Zrenjanin”, Grad Zrenjanin, „Jovanović grupa”, „Gomeks”, Ambasada Poljske u Beogradu, Miroslav Ganobis, Muzej „Aušvic-Birkenau” i državni sekretar dr Ivan Bošnjak.
SREDNjOVEKOVNI GRAD KRAKOV MAMI TURISTE
U subotu predveče odlazimo u Krakov koji izgleda kao pravi srednjovekovni grad. Posetili smo tamošnju sinagogu, jevrejsku četvrt i Rudnik soli „Vjelička”. Posebno zanimljiva je ruta koja se obilazi dva sata, put se spušta 150 m ispod zemlje, a tamo možete da udišete slan vazduh, da vidite kako se nekada iz zemlje crpila so, kako se iznosila na površinu. Pravi užitak za oči je i glavni trg, koji je u vreme naše posete bio okićen zbog praznika, a posetioci mogu da se provozaju i kočijom koju vuku beli konji.
