Ekonomija bitnija od zdravlja?
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Skoro dve godine živimo u uslovima pandemije korona virusa. Za to vreme svaka odluka o „zatvaranju” podrazumevala je žrtvovanje ekonomske aktivnosti. Indeks rigoroznosti mera „zaključavanja” (Univerziteta u Oksfordu) predstavlja prosečnu vrednost nekoliko pokazatelja: prestanak rada škola i fabrika, otkazivanje javnih događaja, zabrana okupljanja, ukidanje javnog prevoza, obaveza ostanka kod kuće, ograničavanje kretanja unutar države, kontrola/ograničavanje međunarodnih putovanja… Vrednost pomenutog pokazatelja se kreće u rasponu od 0 (bez ikakvih ograničenja) do 100 (potpuno „zaključavanje”). Pri tome, indeks nema za cilj da utvrđuje stepen stvarne primene donetih mera, već samo prati propise koji su na snazi.
Rigoroznost mera u svetu je krajem januara 2022. bila mnogo manja nego januara 2021. godine (početak vakcinacije): na primer u Austriji za 20 indeksnih poena, V. Britaniji 41, Češkoj i Danskoj 31, Španiji blizu 28, Rumuniji i Poljskoj za 24, Norveškoj 22, Švedskoj 19, Švajcarskoj za 16, BiH za 7, Hrvatskoj za gotovo 19, Mađarskoj 9, Bugarskoj 4, a u Srbiji za čak 56 indeksnih poena.
Istovremeno, krajem januara 2022. u odnosu na isti mesec prošle godine, dnevni broj potvrđenih slučajeva zaražavanja korona virusom je daleko veći u gotovo svim zemljama sveta. Tako je broj lica koji se dnevno zarazi, iskazan u odnosu na jedan milion stanovnika, veći na nivou EU za 9,6 puta, odnosno u Austriji za čak 24 puta, Bugarskoj (15,5), Hrvatskoj (16,7), Francuskoj (16,3), Nemačkoj (14,4), Mađarskoj (14), Sloveniji (11,5), Rumuniji (10,6), BiH (6,3), u Severnoj Makedoniji (5,8) a u Srbiji za 10 puta. Broj umrlih od kovida 19 je u većini zemalja manji nego što je bio pre godinu dana (efekat vakcinacije?).
Činjenica da danas, kada se daleko više ljudi zaražava koronom, države popuštaju mere i uzdržavaju se od „zaključavanja”, navodi na zaključak da se prioritet pomera ka ekonomiji (privredi). Glavno oružje u borbi protiv virusa postaje vakcina, pa neke države poput Austrije propisuju i obavezno cepljenje. Namera je, verovatno, da se izbegne velika smrtnost, dok se rastući broj zaraženih tretira kao „prihvatljiv trošak”.
Bez ekonomske aktivnosti (proizvodnje) neće biti ni novca za finansiranje socijalne i zdravstvene zaštite i drugih potreba. Ukoliko bi se žrtvovao privredni rast, životni standard građana bi brzo opao. Lideri država sve više brinu o funkcionisanju privrede. Prilično su iscrpljene mogućnosti da se iz budžeta daje direktna pomoć građanima i preduzećima, pa se popuštanjem mera pruža mogućnost za povratak u „normalu” i dinamiziranje ekonomske aktivnosti.
Oni koji su na vlasti po pravilu nastoje da zadrže svoje pozicije. To neće moći da ostvare ukoliko građani ostanu bez svojnih radnih mesta i „skliznu” u siromaštvo. Istovremeno, ljudi vape za prepandemijskim načinom života te počinju da potcenjuju rizike i posledice od zaražavanja, protestuju protiv ograničenja kretanja i „zatvaranja”. Možda su to neki od razloga što i bogate države sa razvijenim demokratskim sistemima popuštaju mere, čak i više od onih manje razvijenih sa autokratskim režimima.
