Izjava premijerke data ovih dana, uliva nadu Zrenjanincima da će uskoro piti ispravnu vodu iz svojih česmi! Političari smatraju da smo na korak od rešavanja gorućeg problema. Preostaje samo da se daju odgovori na nekoliko tehničkih izazova.
Međutim, stručnjaci upozoravaju na brojne dileme koje mogu urušiti krhku strukturu optimizma, koju smo formirali bez čvrstih temelja. Postavlja se pitanje mogućnosti da Grad postane vlasnik objekata koji još nemaju upotrebnu dozvolu. Nejasno je i zašto bi lokalna samouprava kupila baš navedenu fabriku, a ne neku drugu.
Na primer, moguće je da je i Estika (koja je trebalo da igra na splavu) iskazala nameru da postavi neki novi prečistač. Po svemu sudeći, ni ona ne može da se bavi proizvodnjom vode za piće, jer je u tome sprečava Zakon o komunalnoj delatnosti. Kako će lokalna administracija odlučiti, čiju će „fabriku vode“ kupiti – „Grupe Zilio“ ili Estikinu?
Naredna dvojba je pitanje cene. Pretpostavimo da se pristupi eksproprijaciji. Kako bi se u tom slučaju utvrdila vrednost celokupnog posla?! Kome bi cena bila plaćena, investitoru ili banci?
Sve u svemu, od ideje do realizacije dug je put. Neretko se završava slepom ulicom. Da bismo je izbegli, neophodno je mnogo planiranja i kontrole, uz poštovanje zemaljskih i nebeskih zakona i zapovesti.
