Priznanje „Mihailo Valtrović” dodeljuje Muzejsko društvo Srbije za poseban doprinos u unapređivanju i razvijanju muzejske delatnosti, kao i za zapažene rezultate u stručnom radu. Ovogodišnja laureatkinja ove nagrade u kateogoriji „životno delo” jeste mr Rajka Grubić, etnološkinja i savetnica Narodnog muzeja.
Nakon završene osnovne škole u rodnoj Sutjesci i Zrenjaninske gimnazije, diplomirala je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Početkom 2000. magistrirala je na temu starih zanata i ubrzo potom stekla zvanje muzejskog savetnika. Autorka je i koautorka mnogobrojnih tematskih izložbi. Uredila je spomen-sobu Borislava Jankulova u Domu kulture u Jaši Tomiću i Đure Jakšića u Srpskoj Crnji.
Kao plod mnogih istraživanja, u stručnoj literaturi uz njeno ime vezuju se naučni radovi, publikacije, katalozi. Priznanje koje je dobila smatra privilegijom i krunom svoje karijere, jer, kako je rekla, nosi ime našeg poznatog arheologa, arhitekte i istoričara umetnosti.
– Bila sam iznenađena nominacijom, jer su me za ovu nagradu predložile moje kolege. Zbog toga mi je još draža. Vremenska razlika između kolektiva i mene je velika i ovo je potvrda da sam uspela da ostvarim dobru saradnju sa njima. Ko god konkuriše mora da ima ozbiljnu biografiju i verujem da su sitnice prevagnule pri donošenju odluke – kaže za naš list Rajka Grubić. Kako danas gledate na svoju četiri decenije dugu karijeru?
– Privilegija je, zaista, raditi u ovakvoj ustanovi kulture. To često kažem i mladima. Toga s početka nisam bila svesna, ali kako je vreme odmicalo shvatila sam gde se nalazim. Oduvek sam volela svoj posao. Što sam duže bivala u njemu bio mi je prijemčiviji. Dug i uspešan radni vek u krovnoj instituciji u gradu ne bi bio moguć bez podrške kolektiva. Ispratila sam jednu generaciju, zatim onu sa kojom sam rasla i stasavala. Danas muzej vode nove, mlade i perspektivne kolege. Imala sam i veliku podršku drugih institucija poput Etnografskog instituta Srpske akademije nauka, zatim Muzeja u Novom Sadu sa kojim sam divno sarađivala. Šta je bio Vaš glavni zadatak u Muzeju?
– Mi muzealci smo pre svega čuvari kulturnog blaga, stoga je moj posao od samog početka bio da brinem o etnološkom odeljenju. Zatekla sam bogatu zbirku, koja je od ogromne važnosti, potpuno nesređenu. Bilo mi je potrebno nekoliko godina da je dovedem u red. Uz pomoć kolega urađena je klasifikacija, konzervacija i restauracija predmeta i sređen je depo. Uporedo sa ovim poslom radila sam na stalnoj postavci i uredila deo koji se odnosi na sobe nacionalnih manjina i nošnje. Koje su oblasti iz etnologije privlačile Vašu pažnju?
– Najveći doprinos dala sam privredi. U prvom redu poljoprivredi, zemljoradnji i zanatima. Uporedo sa njima dosta sam radila na prezentovanju narodne umetnosti. Područje na kojem sam fokusirala istraživanja uvek je bio srednji Banat. Iz toga su proizišle izložbe o ćilimima, tkanju, upotrebi vune, vezu, zlatovezu. Izašle su i van naše ustanove i videla ih je mnogobrojna publika. Poslednjih godina bavila sam se i kolonizacijom ovih prostora. Nije mi strana ni narodna medicina i zdravstvo uopšte. Tako je nastala postavka povodom 120 godina naše bolnice. Koliko su ove teme važne za lokalnu zajednicu?
– Kada sam se bavila zanatlijama i zanatom prvenstveno sam polazila od ljudi sa ovog podneblja. Nisam obrađivala svaki ponaosob, nego značaj ove delatnosti na razvoj grada i društva. Zanatlije su imale nemerljiv uticaj u političkom, javnom, kulturnom životu. Baveći se vezom bazirala sam se na ovdašnje prilike, tim pre što su centri zlatoveza bili upravo ovde (Zrenjanin, Kumane, Melenci). Istražujući ćilimarstvo, pošla sam od torontalskog ćilima. Isto je i sa običajima kojih je mnogo u Banatu. To je velika riznica priča koje treba predočiti.
Na taj način pokušavala sam da naglasim bogatstvo koje je naše područje imalo, ali i ono koje je vekovima, od drugih naroda baštinilo. Trudila sam se da ga plasiram na najbolji način, kako ne bi palo u zaborav. To je misija muzeologa.
