Kulturno nasleđe ogleda se u baštinjenju bogate zaostavštine u koju spadaju nošnja, običaji, igre, plesovi, stari instrumenti. Upravo jedan takav festival, koji u sebi objedinjuje sve pomenute elemente jeste „Rog Banata” i jedini je ovog tipa u Vojvodini. Po četvrti put, u petak, 2. decembra, u Narodnom muzeju organizovao ga je Vanja Ilijev, predsednik Udruženja „Banatske gajde” i multitalentovani muzičar.
Te večeri nastupili su čuvari zaboravljenog etno zvuka: Saša Paljenkaš, Ognjen Ognjanović, Miloš Maksić, Aleksandar Radović, Dorel Marianu, Dalibor Todorović, Jožef Lele. Zrenjaninci su mogli čuti gajde (dvoglasne južno-moravske i troglasne vojvođanske), ali i svirale, Panovu frulu, okarinu, drombulje, gusle, citru.
NAŠ ADUT ZA PRESTONICU KULTURE
– Mislim da je ovakvim festivalom naš grad stavljen na kulturnu mapu Srbije kao centar jednog nesvakidašnjeg događaja. Uveliko ima potencijal da preraste u manifestaciju značajnu ne samo za grad, nego i za ceo region. Ukoliko želimo da Zrenjanin bude prestonica kulture, ovakvim specifičnim događajima može da se nametne u odnosu na druge gradove – kaže Vanja Ilijev.
Prema njegovim rečima, osim afirmacije i velikog truda koji umetnici ulažu, postoje i pojedine prepreke sa kojima se suočavaju. Naš sagovornik napominje da ni narodne igre, koje čuvaju i promovišu kulturno-umetnička društva, nisu dovoljno zastupljene koliko zaslužuju.
Mnogo veći problem, dodaje Ilijev, postoji sa tradicionalnim instrumentima čiju su ulogu preuzeli noviji, na prvom mestu harmonika, pogotovo posle Drugog svetskog rata. Vremenom su kroz velike narodne orkestre sve više do izražaja došli i klasični.
– Svaki stari instrument je po svojim karakteristikama oblikovan tako da odgovara jedino narodima i oblastima gde se vekovima koristio. Iz tog razloga teže je upotrebljiv u situacijama kada treba pokriti veći broj različitih etno podneblja. Sama ta „ograničenja” su navela brojne orkestre i folklorna udruženja da idu „linijom manjeg otpora” i koriste one koji su tehnički savršeniji i pokrivaju više različitih oblasti.
To nas je dovelo do toga da se izgubila svest o važnosti i uopšte o postojanju karakterističnih instrumenata za neke igre i teritorije. Druge države su na tom planu daleko odmakle i postojanje arhajskih instrumenata ni starijim ni mlađim naraštajima nije nepoznato. Ovakav tip festivala jeste od krucijalne važnosti za očuvanje našeg muzičkog blaga – objašnjava Ilijev.
MAĐARSKA CITRA I SRPSKE GUSLE
Redovan gost na Festivalu je i citraš Jožef Lele iz Mužlje, a publici je pokazao umeće sviranja na ovom retkom mađarskom instrumentu. Od 1980. vodi mužljanske muzičare. Zlatnu plaketu KUD-a „Petefi Šandor” dobio je 2007, a dve godine kasnije nagradu Saveta Mesne zajednice. Kulturni Savez vojvođanskih Mađara mu je 2010. dodelio nagradu za životno delo, a 2018. u Budimpešti je primio najznačajnije priznanje i stekao zvanje majstora narodne umetnosti.
– Na citri sam počeo da sviram kada sam krenuo u treći razred, a sada imam 77 godina. Dug je to period druženja sa ovim instrumentom. Drago mi je što se mladi u Mužlji interesuju za ovu vrstu muziciranja, ali voleo bih da ih je više i da ima ko da me nasledi. Mnogi kažu da im je lakše da pevaju nego da uče da sviraju. To je tačno, jer citru nije lako umeti svirati, ali kada se jednom nauči postaje rutina – priča Jožef Lele.
Gusle se smatraju čuvarem srpske istorije i epske poezije kroz koju je opevana. Zato je publici posebno bilo zanimljivo da poslušaju Aleksandra Radovića, najmlađeg člana zrenjaninskog Guslarskog društva „Petar Perunović Perun” koje traje punih 25 godina. Kako kaže, one su jedinstvene i svojstvene su isključivo za našu zemlju. Pripadaju srpskom narodu, za razliku od ostalih instrumenata koji se mogu naći i u drugim podnebljima. Prema Radovićevim rečima, pravi su i jedini baštinici našeg identiteta, entiteta i borbe za slobodu protiv vekovnog ropstva.
– U stara vremena, kada se nije smelo pisati, kada je naš jezik bio zabranjivan, naši stari su svoje postojanje na taj način spasili i sačuvali. Gusle su nama, Crnogorcima, u krvi i ne može se zamisliti kuća bez njih. Nisu samo dekoracija, već se redovno koriste. Tako sam i ja od malih nogu, od mojih starih, naučio da na njima sviram i pevam. Nije lako jer ne postoje note i akordi. Svira se samo na jednoj žici, a guslari su najčešće samouki – ističe Radović.
Miroslava Malbaški Foto: Portal „Volim Zrenjanin”
RADIONICA ZA MLADE MUZIČARE
Veći deo Festivala usmeren je i ka edukaciji mladih. I ove godine je u Muzičkoj školi „Josif Marinković” organizovana mini-radionica kojoj su prisustvovali brojni đaci. Imali su posebnu priliku da vide i da se upoznaju sa starim instrumentima, dok su neki pokušali i da sviraju. Slično je bilo i na koncertu, koji je bio prošaran muzikom i pričom zahvaljujući čemu se publika bolje informisala o predmetima, ali i umetnicima.
