Pisanje je stresniji i složeniji proces od mnogih biznisa
Mnogo godina sugrađanin Gavra Vlaškalin vodi porodičnu trgovinu boja i lakova „Duga”. Bio je suvlasnik i dva kultna objekta u našem gradu. Reč je o „Zelenom zvonu” (starom, na Gradnulici) i „Pozorišnom klubu”, nadaleko poznatim. Za sebe kaže da mu je pored biznisa umetnost druga strast.
Gavra Vlaškalin je autor zbirke priča i pesama „Tetovaža za nju”, zbirke pripovedaka „U poslednjem trenutku” (2015), „Grešne priče” (2018) i romana „Opsena” (2021). Objavljivao je priče u savremenoj književnoj periodici. Izdvajaju se one publikovane u renomiranim časopisima kao što su: „Letopis Matice srpske”, „Polja”, „Ulaznica”, „Ekerman”, „Dometi”, „Koraci”, „Buktinja” i „Zlatna greda”.
Vlaškalin trenutno radi na novom romanu „Kako znaš da nisi mrtav”.
– Pišem o mafijaškoj sprezi banke, izvršitelja i advokata. Pokušaću da prikažem kako se „komada” običan čovek i koliko je ukusan u njihovim ustima.
Šira javnost vas zna kao preduzetnika. Kako ste uplovili u književne vode?
– Niko ne počinje da piše iz čistog mira. Većina literature potiče od osećaja nezadovoljstva: životom, onim što ste postigli, svetom koji vas okružuje. Iz jednog snažnog praska, oslobodila se energija koja je pokuljala iz mene, pretočivši se u pisanu reč.
Da li se troši više energije u biznisu ili pisanju?
– Pisanje je zahtevniji i kompleksniji proces. Mnogo toga treba da se sklopi u vama da biste bili interesantni čitaocu. Pisanjem možete samo da dobijete, a u biznisu više rizikujete, uvek postoji mogućnost katastrofe, bankrota.
Prošlog jula izašao je vaš roman prvenac „Opsena”. Ove godine uvršten je u uži izbor od 15 knjiga za prvu nagradu „Beogradski pobednik”…
– Roman se otvara se bljeskovitim, nadrealnim prologom punim energije. „Opsena” obrađuje porodičnu, mračnu i radikalnu sliku sveta, koja često skreće ka bizarnom, nasilju i uznemiruje čitaoca. U knjizi se provlači i slika muško-ženskih odnosa u čiju narativnu mrežu su upleteni seks, smrt i bol. Strast je prisutna, ali za ljubavlju moji junaci čak više i ne žele da tragaju.
U romanu gradim neku vrstu slagalice koja će nam tek po kompletnom čitanju dati odgovor na ključno pitanje teksta – ko je Adrijan? Jer „Opsena” je roman lika, i to ne običnog. Imao sam sreću što je tekst prihvatio da uredi Vladimir Arsenić, što je veoma stručno uradio, a Dragana Tabački je bila izvrstna lektorka.
Koliko vam znači nominacija i da li ste to očekivali?
– Što se priznanja tiče, 2018. sam osvojio prvu nagradu na književnom konkursu časopisa „Književne vertikale” i Biblioteke „Đorđe Jovanović” (Beograd) za kratku priču „Na kiši”. Pobedila je u konkurenciji od 215 dela. Ja sam svoj slatki kolačić već pojeo. Svaku potencijalnu nagradu bez razmišljanja bih zamenio za dobru grupu znatiželjnih čitalaca.
Da li je pisanje danas gubljenje vremena?
– A šta nije gubljenje vremena? Ili, šta je gubljenje vremena? Svi nešto radimo, stvaramo, veseli ili tužni, prividno zaštićeni. Danas je čovek kao maslačak. Samo da neki bolesnik dune i maslačka više nema. Vidite šta se radi običnom čoveku, na svim poljima. Pisanje je postalo moja zaštita, potreba da sačuvam, oplemenim to ljudsko u sebi. Dišem punim plućima dok sedim za pisaćim stolom. Pisanje je moja hiperbarična komora. Bez obzira na to što je ono veoma nezdrav i stresan posao, pristupam mu kao vrhunskom kreativnom činu.
Kako gledate na zrenjaninske stvaraoce i našu književnu scenu?
– Zrenjanin je uvek imao po nekoga dobrog romanopisca, pesnika. Teško je pisati dobru poeziju. To baš jako boli. Danas estradni pisci i skandali prodaju knjige. Čak i nekada dobri autori potpali su pod uticaj kiča da bi nešto zaradili. Sve u svemu, uvek se pronađe nešto odlično napisano koje nudi čitalačkoj publici drugačiji, svežiji ugao sagledavanja stvari.
Koji su vaši omiljeni pisci? Šta biste preporučili za čitanje?
– Pisanje i čitanje su usko povezani. Poslednjih godina otkrio sam dosta interesantnih romana. Preporučio bih za čitanje Rjua Murakamija i njegova dva romana: „U miso supi” i „Karaoke strave”. On je pripadnik najužeg vrha japanske savremene književnosti. Pisci kojima se često vraćam jesu Luj Ferdinand Selin i Knut Hamsun.
