Protekle nedelje na njegovu adresu stigla je „Zlatna antena” sa internacionalnog Festivala drame i serija (FEDIS), koji je održan u Beogradu, a za tumačenje lika Raše iz „Pelagijinog venca”. Miloš Vojinović je, zajedno sa koleginicom Janom Milić Ilić, pobrao toliko simpatija da su ih žiri i čitaoci „Novosti” izabrali za najbolji glumački par u pomenutoj TV seriji. Sem priznanja, kako nam je otkrio, užurbani tempo snimanja doneo mu je novu dinamiku i zgusnuti raspored. Stasiti Zrenjaninac rođen je 1988. godine. Umetnost je zavoleo pored roditelja, psihologa Milice Velimirović i novinara Đorđa Vojnovića. Nakon što je diplomirao glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti, u klasi Nikite Milivojevića, od 2011. angažovan je u Šabačkom pozorištu. Do danas, u okviru ovog ansambla, odigrao je brojne uloge u komadima „Zima”, „Hajduci”, „Život je san”, „Kidaj iz moje kuhinje”, „Rubište”, „Hajka na vuka”. Imao je priliku da radi na predstavama u Novom Sadu, Zrenjaninu, Beogradu i Crnoj Gori, potom i da snima za različite produkcije. Prvi komad koji je gledao bila je „Patkica žutkica”. Baš tu, u zrenjaninskom pozorištu, popeo se na scenu da vidi kako škripe teatarske daske.
Koliko Vam znači dobijena nagrada? – Najvažnije je što je to priznanje odredila publika, odnosno gledaoci. Lično ne razmišljam preterano o nagradama, jer podrzumevaju takmičenje, čemu nema mesta u umetnosti gde moramo svi biti zajedno, zapravo jedno. Ipak, stvaralaštva nema bez publike. Zato mi je drago da se gledaocima svidelo to što radimo. Bez njih nema ni pozorišta, niti filma. Lepo je znati da ono što stvaramo neko prepoznaje i podržava.
Kakav je Raša? Da li se i Vama sviđa? – Veoma. Zato sam i prihvatio da radim seriju. Tekst je interesantan, zanimljiv je kao i ceo proces rada. Jedna sezona ima 200 epizoda, a mi već završavamo drugu sezonu. Radi se svakodnevno. Snimamo u Obrenovcu. Brzo se i tekst piše, što znači da nema puno vremena za promišljanja kada dobijem scenario. Ono što je dobro, da iz toga nastaje životnost i spontanost u igri, koja mi potpuno odgovara. Mislim da dočaravamo živopisne likove, Rašu i Lolu, i da je to ono što su gledaoci prepoznali.
Kakva je dinamika na setu ? – Potpuno je različita od pozorišta i pripreme za neku vrstu video radova. Nekoliko puta su me ljudi pitali da li je lepše u teatru ili pred kamerom. I ja nemam odgovor. To je zato što i jedno i drugo ima svoje prednosti. U pozorištu je ta što možemo uvek iznova da uigravamo lik jer imamo više vremena. I kada odigramo predstavu, sledeći put uvek može drugačije. Kada snimimo, snimili smo i to je to. Ipak, tempo pred kamerama donosi prednost da smo stalno u treningu. To je dobro, s obzirom na to da radim u šabačkom pozorištu gde od februara nemamo normalno stanje u kući. Bez nove produkcije smo i ne igramo redovno predstave.
Nakon zahtevnih uloga, kako obnavljate energiju? – Najviše mi vraća energiju kada vidim da je neko pored mene bar malo srećniji na kraju dana, nego što je to bio na početku. To je ono što me ispunjava i uverava da se vredi boriti. Pored toga, volim da čitam, igram i šetam. Odem na planinu, u prirodu. Ono što mi najviše prija je da vidim da se ljudi trude i da dobijaju bar emotivnu nagradu za svoje napore.
Da li ste zadovoljni onim što ste do sada ostvarili? – Imam utisak da se poslednjih godinu dana najmanje bavim glumom. Iako, naravno radim. Toliko strašne stvari se dešavaju oko nas svakodnevno, da jednostavno osetim da ne mogu samo da sedim i čekam da neko drugi reši probleme. Otuda smo organizovali sindikat u kome sam aktivan. Nažalost, u pozorištu se bavimo više zakonima o radu i kulturi, nego Šekspirom, jer smo bili primorani na to. Početkom godine moja koleginica Jelena Ivetić je otpuštena i zbog toga rad teatra stoji, jer većina kolektiva ne pristaje na takvu odluku direktorke. Tako da je i to mala tajna glumačkog života.
Šta Vam je gluma pružila? – Ovaj poziv me je naučio da traume i loše stvari, koje se dešavaju, rešavam na koristan način. Da ih pretvorim u materijal koji može da oživi likove koje igram. Jer glumom imam priliku da, kroz bilo koji lik, proživim ono što možda ne mogu u životu. Kroz tu moju igru može i neko u publici da doživi nešto. Možda je to ono što su Grci zvali katarza, da proživimo na neki bezbedan način emocije, koje na drugom mestu možda ne bi bile bezbedne. Ono što me posebno ispunjava, to je studio koji sam pokrenuo. To nije mesto edukcije, već prostor gde se stalno vežba i razmenjuju tehnike, kako bi glumci bili stalno uigrani.
Kakva je uloga Zrenjanina u Vašem životu i zašto Vam je važan? – Zato što je to naš grad, koji može da preživi jedino ako nama bude važan. Ako nam je nebitan, onda će nastaviti da umire kao i Begej, a ljudi će nastavati da odlaze iz njega. Ja sam toliko zahvalan svojim roditeljima na magičnom detinjstvu. Tek sada, u ovim godinama, shvatam neke stvari koje smo devedesetih proživljavali, a od kojih su me oni štitili svojom ljubavlju. Zato bih voleo da neki novi klinci odrastaju sretno i u normalnom okruženju.
