Zrenjanin, njegovo Pozorište i publika zaslužuju festival
Tradicionalni Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji je u ponedeljak počeo u Zrenjaninu, prati i publikacija u kojoj su sabrane uzbudljive godine trajanja ovih pozorišnih susreta. Priređivači festivalske Monografije su Dejan Penčić Poljanski, istrajni pozorišni poslenik koji je, nažalost, preminuo ne dočekavši da publikaciju privede kraju, i Goran Ibrajter, pisac i nekadašnji direktor Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”.
O Monografiji, Festivalu i teatru sa Goranom Ibrajterom razgovarali smo uoči ovogodišnjeg, 70. izdanja ove pozorišne manifestacije, najstarije u zemlji.
Monografija je izašla u izdanju Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, sa kakvom odgovornošću ste se prihvatili tog rada?
– Odgovornost je bila dvojaka. S jedne strane, odgovornost prema hiljadama pozorišnih pregalaca koji su činili i čine ono životvorno i kreativno tkivo festivala. Sa druge, prema Dejanu Penčiću Poljanskom koji je prikupio i sistematizovao ogromnu količinu građe u vezi sa festivalom i to uobličio u monografiju izašlu povodom pedesetpetog izdanja ove manifestacije. Bez tog temelja, novo izdanje bilo bi nemoguće, bar ne u ovom obliku. Moje je bilo da unesem podatke za prethodnih petnaest godina održavanja ove prestižne teatarske smotre vojvođanskih pozorišta.
Šta je bilo najteže, da li ste uneli neke izmene, šta očekuje buduće priređivače?
– U metodološkom smislu nisam unosio neke značajnije promene u odnosu na prethodno izdanje. Bio sam primoran, ekonomičnosti radi, da izbacim neke od rubrika za koje sam smatrao da nisu u najdirektnijoj vezi sa festivalom. Jednostavno, ova manifestacija je toliko „narasla”, iza nje stoji sedamdeset godina, da će i neki budući istraživači morati dodatno da ekonomišu, toliko je obilje podataka.
Ako već govorimo o metodologiji, treba reći da u monografiji preovladavaju statistički podaci, ili činjenice, kako je o tome govorio Poljanski. To se na prvi pogled može učiniti kao „suvoparan” pregled, ili kao „telefonski imenik”, kako je ironično govorio Dejan, ali kad se pažljivo udubite u date podatke, oni vam pružaju niz mogućnosti za izvođenje najrazličitijih zaključaka, vrednosnih ocena i slično. Najvažnije od svega je da oni ukazuju, pre svega, na umetnike stvaraoce i na predstave, koji, uostalom, predstavljaju samu suštinu festivala. To je bilo najbitnije sačuvati od zaborava. U tom smislu, čini mi se, ova monografija može biti inspirativna za potencijalne istraživače.
Zrenjanin je bio najčešći domaćin manifestacije – i ove godine u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” je otvaranje i zatvaranje. Publika jednako istrajava kao i pozorište?
– Ovogodišnje izdanje festivala je specifično, kao i mnogo toga drugog u uslovima pandemijske pošasti. Zrenjanin jeste nominalno domaćin, a po mom mišljenju ovdašnja scena i jeste idealno mesto za ovu manifestaciju, ali će domaća publika, nažalost, biti uskraćena da vidi predstave drugih pozorišta, jer će svaki ansambl svoje predstave igrati na matičnim scenama. Nadam se da će se festival iduće godine odigrati u punom kapacitetu i to, naravno, u Zrenjaninu. Ovaj grad i ovo Pozorište to zaslužuju, jer se pokazalo da Zrenjanin ima i organizacione sposobnosti da festival upriliči u najboljem mogućem svetlu, ali i divnu publiku, kako za večernje, tako i za predstave za decu. Nema većeg blaga od toga.
I dođosmo do 1000. predstave Festivala – je li to zrenjaninski „Gospodin Mokinpot”?
– Kako sada stvari stoje, „Gospodin Mokinpot” zrenjaninskog Pozorišta biće jubilarna hiljadita predstava odigrana na Festivalu. Ima u tome mnogo simbolike. Ovdašnje Pozorište najčešće je bilo domaćin smotre. Takođe, prema ne samo mom mišljenju, ono čini važan segment pozorišnog života Vojvodine i Srbije, i tu se sve lepo poklopilo. Na kraju, ovo je i dokaz da ta „suvoparna” statistika Monografije ukazuje na neke vrlo važne i žive stvari.
Zaokružiti nešto na hiljadu, ukazuje na bogatu tradiciju koju ovaj Festival baštini. Zato ga, između ostalog, smatram jednom od najvažnijih naših pozorišnih manifestacija. Nažalost, on ponekad nije tako tretiran i na organizatorima je da neprestano ukazuju na ovu činjenicu.
UČEŠĆE ZRENJANINACA
– Bilo je niz predstava zrenjaninskog Pozorišta koje su ostavile dubok trag, ne samo na ovim festivalima. Uz rizik da se ogrešim o neke, pomenuo bih „Nikoletinu Bursaća” iz 1959, „Revizora”, „Mitove Balkana”, „Malu Ružu”, „Zrenjanin”… Ova Monografija mogla bi biti osnova i za istraživanje o učešću Zrenjaninaca.
