Nedavno je u salonu Narodnog muzeja otvorena gostujuća izložba „Strma ravnica. Sto godina od kolonizacije Vojvodine 1921. godine”, koja je autorski projekat Zrenjaninca Dimitrija Mihajlovića i njegovog kolege Bogdana Šekarića.
Mihjalović od 2018. radi kao kustos u Muzeju Vojvodine na odeljenju za savremenu istoriju. Završio je master studije istorije na Filozofskom fakuletu u Novom Sadu.
Dimitrija je ova nauka privukla još u detinjstvu.
– Interesovala me je mitologija raznih naroda. Najviše sam imao dodira sa Grčkom, jer su mi uvek bile pri ruci knjige na tu temu. Kada sam otišao na fakultet, počela me je sve više privlačiti slovenska, kao i narodna religija, što me „drži” i danas. Privatno, uz mitologiju, uživao sam da čitam i istražujem o kulturi, tradiciji i običajima našeg naroda.
Kako je došlo do toga da se baviš muzeologijom?
– Fakultet mi je dao metodološku osnovu koju sam kasnije razradio i dopunio za potrebe naučnih istraživanja. Kao i na svakom univerzitetu, imali smo obavezu da stvorimo početnu bazu informacija. Kasnije smo bili slobodni da tragamo za onim što nas interesuje. Temu za master rad odabrao sam u skladu sa početnom idejom zbog koje sam upisao istoriju. Bavio sam se misterijskim kultovima Antičke Grčke sa akcentom na Eleusinske misterije u Atini. Okolnosti su me dalje usmerile ka istraživačkim vodama. Tako sam došao i do muzeologije.
Bio si saradnik na stalnoj postavci „Od sna do jave – prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918.”. Kako gledaš na svoje početke?
– Tada sam naučio kako se jedna izložba realizuje u celini i to je za mene veoma dragoceno iskustvo. Uz pomoć Pedagoške službe Muzeja Vojvodine 2020. uspešno sam realizovao projekat „Ruke prošlosti” pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. Reč je o dramskim radionicama koje su, u saradnji sa dramskim pedagozima, oživele stalnu postavku muzeja uključujući u naše aktivnosti decu iz srednjih škola. Bavili smo se dramatizacijom mogućih istorijskih scenarija određenih događaja iz perioda Vinčanske kulture, pa sve do rimskog doba. Po čemu su lokalne teme važne i kako ih približiti javnosti?
– Značajne su jer skoro da ne postoji porodica koja nije izgubila makar jednog člana u Prvom ili Drugom svetskom ratu ili nekom drugom periodu. U takvim pričama svako može da se pronađe. Što se tiče vojvođanskih prostora, veliki broj ljudi je svojevoljno stupio u dobrovoljačke jedinice u Velikom ratu. Poznato je da su se Banaćani svojom hrabrošću najviše proslavili u borbama na Dobrudži, a kasnije Solunskom frontu, i pokazali koliko je njihov patriotizam jak. Kako gledaš na osnivanje Prvog srpskog narodnog odbora i delo Slavka Županskog?
– Događaji sa kraja 1918. od izuzetne su važnosti za sudbinu našeg grada. Velikani koje je predvodio dr Slavko Županski bili su dalekovidi i spremni da reaguju na vreme. Zahvaljujući njima grad je prešao u srpske ruke bez žrtava i prolivanja krvi. Bili su i ključni pokretači ideje osnivanja srpskih narodnih odbora (npr. novosadski je formiran na inicijativu bečkerečkog). Svi su zajedno izneli ideju prisajedinjenja vojvođanskih oblasti matici Srbiji. Kako mladima približiti istoriju i zainteresovati ih da sami istražuju?
– Istorija se nažalost često predstavlja kao suvoparna nauka puna faktografije, imena i godina. To nije bilo prijemčivo čak ni našoj generaciji. Međutim bez naučnog fundamenta nije moguće istraživati. Prilikom rada sa mladima na radionicama i predavanjima nisam se zadržavao samo na istorijskim činjenicama, već sam gledao da ih približim iz ugla koji je njima poznat i zanimljiv. Da bismo ih zainteresovali, moramo prilagoditi izlaganje o istorijskim događajima njihovom nivou razumevanja i jeziku, a da pri tom činjenice ostanu to što jesu. Kad reaguju na temu, lako ih je intelektualno usmeriti da oni sami potom istraže šta ih zanima. Ako ih naučimo da razmišljaju, onda smo uspeli.
