Iza kulisa, scenski život je neprestano učenje
Jedna od porodica proteranih iz Libije u Italiju bila je i porodica danas čuvenog tenora italijanske opere Marčela Bedonija. Da je put do zvezda trnovit, za njega nije samo fraza već istinita tvrdnja. Iz Italije, nakon višegodišnje službe u finansijskoj policiji, odlazi 2002. godine, kada mu ona kao umetniku u usponu zbog smanjenog interesovanja za kulturu postaje tesna. Nakon Španije, Engleske, Švedske, Austrije i Nemačke, u Zrenjanin ga dovodi ljubav. Naime, u Banatu zbog posla boravi njegova lepša polovina Sandra. Od kada je u našem gradu, Marčelo Bedoni orkug Ankone i ranu mladost pamti po žudnji za operom koja je nakon trideset godina neodvojivi deo njegove ličnosti. O tome smo sa cenjenim umetnikom razgovarali ovih dana u Zrenjaninu. Pre početka karijere operskog pevača radili ste kao specijalac policijske jedinice za borbu protiv terorizma. Po čemu pamtite doba kada ste bio daleko od umetnosti?
– Karijera na akademiji u Pezaru polako je počinjala uz posao specijalca u Finansijskoj policiji Italije. Moja svakodnevica u tom momentu bio je antiterorizam, što je podrazumevalo suočavanje s najgorim grozotama koje život nosi. Bilo je teško, i fizički i psihički. Surovu realnost, u kojoj sam gledao ubijene ljude i decu i hapsio kriminalce, uspevao sam da nadomestim kroz apstraktne živote likova koje sam tumačio u teatru. Želja za promenom nije bila tajna, te su nekada i duga odsustva zbog angažmana bila opravdana. Znali su da ću kad-tad napustiti jednicu, jer je opera bila moja životna želja, a tamna uniforma samo usputna stanica. A onda je stigla nagrada za trud, strpljenje i iščekivanje. Srećete nekoga ko je to tada bio vaš uzor…
– Bili smo na dužnosti na Milanskom aerodromu kada mi je jedan od kolega rekao; „Idi do toaleta, tamo je neko koga znaš”. Pravio sam se da perem ruke, kada se pored mene pojavio Pavaroti i pustio vodu iz slavine. Rekao sam mu „Učitelju, kada bismo mogli da počnemo, kada ćete me pozvati na audiciju?” „Molim?” – bio je njegov odgovor (smeh). Gledao me je veoma čudno, bio sam u uniformi i sigurno ostavljao utisak šaljivdžije. Međutim, kada je čuo kako pevam i koje su mi ambicije, zaista mi je uputio poziv za audiciju. Nešto kasnije, Lučano postaje moj učitelj. Često je pevao u Njujorku i Nju Džersiju, pa sam ga pratio i koristio svaki trenutak da učim. Nakon grozota koje sam video, blizina ovakve ličnosti nije mi bila čudna i strana, iako sam tada bio veoma mlad. Zameniti krv, strah i mrak nekim ko je bio moj uzor, bila je privilegija i gotovo nestvarna sreća. Šta je ono najvrednije što ste naučili kao Pavarotijev učenik?
– Tehniku operskog pevanja razvio sam i usavršio upravo pored njega. Nije znao da čita note i na svojim sveskama imao je zapisane samo reči. Dakle, radilo se o apsolutnom sluhisti koji je osećao muziku, što se u stilu izvođenja osećalo i izdvajalo ga od drugih. S druge strane, nepogrešiv talenat za biznis koji je posedovao pomogao mu je da od svog glasa i profitira. Lučano je iskoristio momenat u kom je opera postala dostupna svim društvenim slojevima. Time me je naučio da je umetnost nesebična, uzvišena i univerzalna. Šta vas najviše ispunjava danas, kada ste i vi učitelj?
– Bila bi to činjenica da baratam znanjem o tehnici pevanja, privilegija da tu tajnu mogu preneti drugima. Kada si pevač, težiš savršenstvu kontrole sopstvenog glasa i iznova otkrivaš kako da ga što bolje iskoristiš. To se postiže isključivo nakon dugogodišnjeg rada, za kratko vreme – ne. Zato se na izvestan način suprotstavljam profesorima muzike koji bez ijednog dana iskustva na sceni zahtevaju strogu teoriju i odsustvo improvizacije bez koje umetničko stvaralaštvo ne bi postojalo. Ono što piše u knjigama nikako nije pravilo ni zakon. Nakon održana dva master klasa u Zrenjaninu planirate li nastavak, možete li oceniti koliko su naši ljudi muzikalni?
– Nivo na kom se kultura u Srbiji trenutno održava je poražavajuć. Čuo sam dosta zadivljujućih i kvalitetnih glasova ali je nedostatak rada na tehnici pevanja deo koji nedostaje. Svetska operska scena poznaje relativno malo glasova s ovog podneblja, biće da je to hrabra manjina koja je napustila sve što je srpsko i karijeru izgradila usavršavajući se u inostranstvu. Nažalost, moji dalji planovi vezani su za neke druge zemlje u kojima je poštovaoca i ljubitelja opere više. Projekat „Master class opera” ipak traži specifičnu vrstu publike koju ovde nisam zatekao dovoljno posvećenu. Kako izgleda jedan dan operskog pevača? Kako se održava psihofizička kondicija? Koja je karakterna osobina u tom poslu najpotrebnija?
– Zdrav život je obavezan. Nisam znao za diskoteke i noćni život. Iza kulisa, scenski život je konstantno učenje. Rad na komadu koji predstoji ili obnavljanje novog, održavanje kontakata sa matičnom agencijom… A ako ste angažovani u pozorištu, tamo provodite cele dane. Ako zaista voliš svoj posao, žrtva koju podnosiš je pozitivna. Visoka koncentracija je od neverovatne važnosti. Samouverenost i predznanje su polazne tačke. Da bi ste pevali pred ogromnim auditorijumom najpre vam treba smirenost, plahoviti po prirodi rano su završavali karijeru jer stres izjeda iznutra i pod tenzijom je nemoguće izneti ariju do kraja. Nema mesta strahu od javnog nastupa i neuspeha. Zapravo, operski pevači pevaju dijafragmom, kontrola disanja je najvažnija, ne smemo sebi dozvoliti da nemamo vazduha. Isto je i kod pucanja, moraš da kontrolišeš dah, jer ako ti drhti ruka, promašićeš metu. Danas se bavite i fotografijom i marketingom. Kada se ljubav prema fotografskom pozivu javila, mogu li se muzika i fotografija porediti? Kako pomirujete te dve umetnosti?
– Pasiju za fotografijom osećao sam od detinjstva. Kao najmlađe dete u porodici često sam najduže čekao kada bih nešto zatražio, pa sam svoju prvu kameru kupio sa dvanaest godina, od ušteđevine. Pohađao sam tehničku školu, crtež mi nije bio nepoznanica, u njemu sam se snalazio, ali je moj poziv ipak bio na drugoj strani, opera je pobedila. Danas imam više finansijskih mogućnosti, slobode i vremena te mogu da biram. Opet sam izabrao umetnost i ovaj put kroz fotografski aparat prenosim svoja osećanja. Tajna uspeha u svetu umetnosti je…
– Talenat uz mnogo učenja. Svest o činjenici da se ne može biti prvi po svaku cenu. Skromnost koja, naravno, isključuje samohvalisanje i samoljublje. O našim uspesima treba da govore drugi, tek onda kada radni vek postane sećanje. Važno je ne zaboraviti da je lako početi, a teško istrajati i teret uspeha izneti do kraja. LjILjANA ĐURIĆ
