Kad Amerika bira svog predsednika, to je tema koja brine ceo svet. Ništa neobično – u pitanju je zemlja koja ceo svet smatra svojim dvorištem, ne libi se da pravi svoj red u svakom kutku tog „dvorišta“, a ima i moć da to i sprovede. Ovako ili onako. Tako da su svi zainteresovani za to ko će biti na njenom čelu. Do te mere da ima analitičara koji zaključuju da bi, zapravo, bilo fer da ceo svet dobije pravo i da glasa na američkim izborima.
A to bi tek bila storija… I inače je izborni proces u Americi dovoljno komplikovan da ga malo ko razume (računajući, može biti, i njeno sopstveno stanovništvo), a ove godine se odvija u nastavcima. Drama u više epizoda.
Kažu da je Srbija jedina zemlja u Evropi u kojoj bi Tramp pobedio, kad bi naši ljudi imalo pravo američkog glasa. S druge strane, mi smo i jedina zemlja u Evropi u kojoj bi Putin pobedio, bez problema. Jesmo li mi stvarno tako neka naopaka zemlja, uvek kontra svih? Sklona autoritarnom zavođenju reda?
Pa, ne bih ja baš tako zaključila. Nego smo mi jedina zemlja u Evropi koju su bombardovali na kraju 20. veka, u združenom poduhvatu najjačih država „demokratskog sveta“. Zar se bombardovanje može računati u demokratsko iskustvo!? I sredstvo!?
Zato – je li Vučić pogrešio kad je čestitao pobedu Bajdenu već u momentu kad su ga američki novinari proglasili pobednikom? Ili je trebalo ipak da sačeka „do kraja“, kao neke druge zemlje. Mada, te druge zemlje koje još čekaju sa čestitkama, jesu uglavnom neke veoma velike zemlje. A mi smo mala, traumatizovana, za čije bombardovanje je Bajden bio veoma zainteresovan, ono ranije, kad je imao važnost i moć da odlučuje. Pa je možda bolje preporučiti se blagovremeno, i pre nego što sudija odsvira svršetak? A zavrtanje ruku nam ne gine, sa svake strane, na kraju. U poslednji čas, pojavila se priča o kanadskoj firmi i srpskim softverima za američke izborne mašine, koji su (srpski softveri) pomogli – Bajdenu! Deus ex machina, što bi rekli stari Heleni…
