Na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine, koji se posle sedam godina vratio u Zrenjanin, pobedile su dve tematski oprečne predstave. Festivalski pobednik, predstava koju je žiri, s punim opravdanjem, proglasio za najbolju u celini, jeste „Zrenjanin”, u izvođenju Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” (tekst Igor Štiks, režija Boris Liješević). A nagradu za najbolju režiju dobio je Nikita Milivojević za postavku „Male mađarske pornografije” u Ujvideki sinhazu. Zrenjaninska predstava govori o gresima tranzicije – mađarska o gresima komunističkog sveta.
O prvoj predstavi već sam pisala, ovu drugu gledala sam sad prvi put, tu Milivojević raspliće kako su državne tajne službe socijalističkog lagera uništavale živote ljudi. I setila sam se jednog, sasvim ličnog, doživljaja sa samog kraja 20. veka, da, to je bilo one godine kad su nas bombardovali. Tih suludih dana iz redakcije su me poslali da uzmem izjavu od tadašnjeg direktora Kulturnog centra. Sagovornika sam čekala u kancelariji „kod sekretarice”, koja isto nije bila tu. Sedela sam u tišini i, htela- ne htela, morala sam da čujem glasove iz susedne prostorije. I prepoznala sam ih. I tamo su bila dva novinara, moje starije kolege (ne iz moje redakcije), koji su, po svemu sudeći, takođe čekali direktora, prekraćujući vreme razgovorom. Ustala sam u nameri da otvorim vrata i pridružim im se, ali su me, u momentu, zaustavile reči koje sam razabrala: njih dvojica su se nadgornjavala ko je bolji doušnik, ko je važniji za „službu”, i ko je duže u tom poslu… Zaledila sam se „u mestu”. I uplašila. Pa, rukovodstvo nam je reklo da se „sad sve proverava”, počev od pošte koju dobijamo, za sumnjive mesta nema, znala sam da se prave spiskovi za „prinudne odmore”… Umirila sam se da me niko ne primeti. I nikad, nikome nisam ispričala o toj epizodi…
Tranzicija, restauracija kapitalizma, došla je maskirana u „demokratske promene”. Ali, nekako, novi kapitalizam nije ispravio nepravde socijalističkog sveta. Nego je napravio nove. I tu smo gde smo, izubijani sa svih strana.
