Za četvrtak je sugrađaninu Jovanu Milekiću zakazana kontrola na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), kada bi trebalo da dogovori datum nove operacije. To je deo njegovog višemesečnog oporavka od povreda koje je zadobio u eksploziji prošlog decembra u fabrici vode, gde je radio, kako kaže, vođen željom da Zrenjanin konačno dobije čistu vodu.
Zbog opekotina mu je presađivana koža sa butina na ruke, a imao je i dve operacije šaka. Jovan je trenutno posvećen tome da, uz pomoć lekara, povrati njihovu funkciju. Navodi da za incident ne želi nikoga da optužuje, već da mu je jedini cilj da se leči.
Međutim, na VMA ipak neće moći da ode jer od 1. oktobra više nema zdravstveno osiguranje. „Fabrika vode” d.o.o, njegov poslodavac, prestala je da uplaćuje doprinose radnicima, a povrh toga od maja im duguje i plate. U istoj situaciji je i Jovanov kolega, takođe povređen u pomenutoj eksploziji.
– Em nastradaš, em izgubiš pravo da se lečiš. Na VMA su mi rekli da je oporavak jako dug i da je od presudnog značaja da redovno idemo u banju na terapije i vežbe. Do maja je sve bilo u redu. Zbog povreda na radu dobijali smo 100 odsto naknadu zarade, išli na rehabilitacije i kontrole. Ideš ka oporavku, boriš se. Odjednom, to preseku i šta onda – pita se naš sagovornik.
Zbog toga što ste još uvek u radnom odnosu u fabrici ne možete da računate na zdravstveno preko Službe za zapošljavanje?
– Ne mogu. Letos smo se prvi put suočili sa problemima oko nastavka lečenja jer od 1. do 12. jula nismo imali zdravstveno osiguranje. Meni je operacija na VMA bila zakazana za 12. jul. Pre toga je trebalo da uradim preglede – a nemam knjižicu, niti novca da idem privatno. Tada smo kolega i ja otišli kod gradonačelnika, pošto smo prethodno pokucali na sva vrata. On je tada već razgovarao sa ljudima, mislim iz filijale RFZO. Pokušao je da dođe do rešenja problema, da se doprinosi uplate samo za nas dvojicu koji se lečimo. To je morao poslodavac da uradi, koliko sam razumeo. Međutim, nije uspelo. Ipak, 12. jula je poslodavac uplatio za sve. Morao sam da otkažem operaciju i pomerim je za avgust. Zdravstveno osiguranje smo imali do 30. septembra.
Da li ste u kontaktu sa poslodavcem?
– Ne, većinski vlasnici su u Izraelu. Jedini kontakt imam sa direktorom firme (Aleksandar Savin, prim. nov). On je javljao poslodavcu da nam svima ističe zdravstveno osiguranje.
Otkaz nije bila opcija ni za njih, ni za Vas?
– Mi zaposleni smo tražili u jednom momentu da nas otpuste, ali tu je nešto zapelo. Na kraju ispadne kao da hoćeš da daš otkaz, ali da nema ko da ti potpiše. Mislim da direktor nema ta ovlašćenja. Ali što bih davao otkaz? Da sam zdrav, odavno bih otišao na drugo mesto i imao primanja. Sve da kolega i ja dobijemo zdravstveno osiguranje, nemamo novca da putujemo u banju, i na VMA jer više ne dobijamo zarade.
Da li Vam se neko iz Osnovnog javnog tužilaštva obraćao povodom istrage eksplozije?
– Nije, ja sam išao do njih. Rekli su mi da istraga nije još završena, da jako dugo traje veštačenje u Beogradu. Razgovarao sam tada sa Sanjom Lakatuš. Bila je ljubazna i dala mi je broj telefona kako bih se informisao o predmetu. Verovatno će se jednom taj postupak završiti. Meni to sad nije preterano bitno jer mi je najvažnije lečenje.
Da li ima saznanja o tome kako je došlo do eksplozije?
– Tek kasnije sam čuo neke informacije – da se sumnja na to da je gas metan, koji je zapaljiv, došao sa vodom i taložio se duže vreme u prostoriji gde se desila eksplozija. Tu smo bili kolega i ja. Neposredno pre praska, uzeo sam telefon iz džepa kako bih podesio alarm da se za 20 minuta vratim i zatvorim ventil za dosipanje hlora. To je rutinski svakodnevni posao. Već smo se uputili ka izlazu iz prostorije kada nam se samo stvorila vatra pred očima. Valjali smo se i gasili se rukama, što se vidi po mojim šakama. Svestan si da ćeš živ da izgoriš i gotovo. Međutim eksplozija je izbila ogromna rolovrata na gornjem nivou (mi smo bili na donjem) i vatra se ugasila kada je u objekat ušao vazduh.
Kada ste se zaposlili u fabrici vode?
– Negde krajem januara 2019, posle 20 godina rada u „Beohemiji”. Kolege su bile super, imao sam iskustva iz prošle firme kao operater, tako da je sve išlo u dobrom pravcu. Bio sam zadovoljan odnosima i sa pretpostavljenima i sa kolegama. Bili smo prijavljeni od početka. Prvi ugovor je bio, čini mi se, na određeno tokom nekoliko meseci, onda sam dobio ugovor na neodređeno.
Da li Vam se pre incidenta činilo da je Vaš posao opasan ili rizičan?
– Ne, nikada. Koliko znam, nije ni bilo predviđeno da tako nešto može da se desi. U slučaju da jeste i da ima zapaljivih ili opasnih materija, instalacija se radi u „eks izvedbi” radi zaštite. U fabrici vode to nije rađeno zato što nije ni bilo predviđeno. U prostoriji u kojoj se desila eksplozija se svakog dana, godinama, koristio otvoreni plamen, tako što su zaposleni iz Zavoda (za javno zdravlje, prim. nov) i „Vodovoda” na česmi odakle uzimaju uzorke vode morali, najpre, da spale bakterije. Da je nešto ocenjeno kao zapaljivo, ko bi u toj prostoriji palio vatru? Milana Maričić
