Nema velikih i malih glumaca, samo dobrih ili loših – kaže prvak Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”, ovogodišnji dobitnik nagrade „Nikola Milić” na „Danima komedije” u Jagodini
Vest da je nagrada „Nikola Milić” na ovogodišnjem festivalu „Dani komedije” u Jagodini pripala Jovanu Toračkom, za ulogu Žorža u predstavi „Prs‘o” Remija de Voa, obradovala je kako poklonike teatra tako i samog laureata, prvaka zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Publika ga je upoznala kroz uloge u predstavama kao što su „Narodni poslanik”, „Antigona”, „Imanje i nemanje”, „Vlast”, „Don Žuan”, „Heroj nacije” i mnoge druge. Dugogodišnji rad ovog glumca krunisan je mnoštvom priznanja, a specifična harizma po kojoj ga prepoznaju, onima koji umeju da vide, govori dosta. Kako ste primili vest o uglednoj nagradi za epizodnu ulogu u predstavi koju je režirala Olja Đorđević?
Naziv nagrade koja se tradicionalno dodeljuje od 2005. godine nosi ime Nikole Milića, glumca kog se starije generacije itekako sećaju i znaju kakav je to bio glumac. Veliki epizodista, ako možemo tako reći, iako je uglavnom igrao manje uloge u serijama. Nema velikih i malih glumaca, samo dobrih ili loših, tako je u svakom zanatu. U nizu do sada nagrađenih dramskih umetnika, nalaze se Rale Milenković i Vlasta Velisavljević. Sam pomen takvih velikana srpskog glumišta ukazuje na poseban značaj nagrade. Došla je u pravom trenutku i svakako je, za mene, pored drugih priznanja koja sam dobio, nešto dodatno i drugačije. Jagodina je oduvek bila drago stecište nas glumaca. Volimo da se tamo nađemo, igrali ili ne. Festival ima posebnu toplinu. Koliko je sličnosti između vas i Žorža, lika kog igrate?
Postoje sličnosti između Žorža, Nikole Milića i mene, jer je Nikola bio specijalista za takve karaktere. Nekako se sve poklopilo i povezalo. Dosta je pomoglo moje iskustvo u vodvilju, mnogo sam puta igrao predstave tog žanra, ali zasluge idu i rediteljki Olji Đorđević koja je sjajno uređivala ceo ansambl. Nisam se puno „tražio” i lako sam ušao u ulogu, zahvalnu i lepu, blisku, pa na putu do lika nisam previše lutao. U komadu Bertolda Brehta „Čovek je čovek” koji potpisuje Anđelka Nikolić, igrali ste Čarlsa Ferčajlda. Kakvo je bilo to iskustvo?
Brehta sam igrao i ranije, ali mi se čini da sam ga kroz lik Čarsla najviše dosegao, iako se sa odlično napisanom ulogom nisam lako poistovetio. Još uvek nisam uveren jesam li je dobro „pročitao” i „raskopčao” na pravi način, ali se dobro osećam u njoj, tačno znam šta hoću. Reč je o višeslojnom i mistifikovanom piscu. Kada igrate po njegovom tekstu, drugačije mislite, postupate i pristupate radu, a samim tim dobijaju se i rezultati različiti od onih na drugim predstavama. To je drugačija partitura, otvorena za improvizaciju. Svaki put kada sam na sceni Ferčajld, imam utisak da na orguljama tražim, unutar sebe, što ispravniju dirku i lepši, tačniji ton. To pronalaženje se ne uči, ono se prosto oseti, radom i razmišljanjem. Od replike do replike, od scene do scene, Breht je poseban i neobičan a u isto vreme toliko tačan i dubok da prilikom izvedbe, i nama i publici, ako nismo dovoljno upućeni jedni na druge, može delovati obično i dosadno, ali je uvek iznad nas. Zrenjanincima je vaša uloga Malvolija u kultnoj „Bogojavljenskoj noći” omiljena, da li je i vama?
Dovoljno je da se kaže: „Malvolio”, jer je komad isprva i nosio to ime. Bio je to moj prvi Šekspir. On je sam po sebi značajan, ko god da ga dobije. Ne treba trošiti reči, Šekspir je škola, obaveza, nešto univerzalno. On je vasiona! Publika je volela tu predstavu, ansambl ju je rado igrao, bila je zahtevna i fizički i mentalno. Šekspir vas sam po sebi prozove i natera da se preispitate. Predstavu je režirao Radosav Zlatan Dorić, a igrana je više od šezdeset puta. Podjednako su je voleli i glumci i publika. Tu su i uloge u filmskim i televizijskim ostvarenjima, „Hadersfild”, „Montevideo”, „Čizmaši”, „Urgentni centar”…
Nema drastičnijih odstupanja kada je reč o odnosu pozorišnih, kinematografskih i televizijskih uloga Pitanje je načina izvedbe i tehnologije snimanja. U pozorištu se radi studioznije, temeljnije i duže, taj mi je pristup bliži. Ipak, gluma se u ovom slučaju razlikuje – na „velikom platnu” igra se drugačijim i svedenijim sredstvima. Izneti ulogu do kraja, pred kamerom i pred pozorišnom publikom, dve su različite stvari. U osnovi, gluma ostaje gluma, prirodnost i uverljivost imaju prevashodnu važnost. Moraju li glumci da glume svakodnevno ili to ipak ostavljaju samo za scenu?
Postoji anegdota koju je Stevo Žigon ponavljao. Pitaju reditelja – gleda li predstave, on daje odričan odgovor i kaže da ih je mnogo. Pitaju ga zbog čega, a on kaže: Zar ste videli otpravnika vozova da, kad završi s poslom, odlazi na stanicu da gleda vozove? (smeh) Pozorište je radno mesto, gluma tu i ostaje. Ona je sama po sebi pribežište a i oružje, otklon, prefinjena i pokrivena laž, to je sasvim dovoljno. Rođeni ste na selu, tamo i odrasli. I danas ste često u Farkaždinu. Koliko smo danas zaista svesni prirode?
Kada ste u seoskom okruženju, onda se saživite sa prirodom. Ako smo tamo gde je ima manje, želimo da joj se vratimo. Godišnja doba u gradu meni su nevidljiva, opazim ih tek kada izađem iz grada i krenem u atare. Vezan sam za svece i običaje naših velikih datuma, kao što su Uskrs i Božić. Danas više nema konja, ni korinđaša. Nekada smo jahali kroz selo i sve je imalo drugačiji miris. Ta sećanja me vraćaju i traže da tamo odem, iako nikada nisam ni otišao iz sela niti se odatle izmestio, ni fizički, ni mentalno. Svako treba da ima neko „selo”, vikendicu na Dunavu, Diogenovo bure ili kacu u podrumu, bilo kakvu oazu, pribežište. To oplemenjuje i oslobađa. LjILjANA ĐURIĆ
