Ponedeljak je počeo s kišom, a pojavilo se i sunce. Sve u susret novogodišnjim praznicima. Mislim da grad, čitaj – centar, nije do kraja ukrašen, jer ne verujem da to što sada vidimo košta onoliko, kako čitam – četiri miliona dinara. Za „zvezdano nebo” neki kažu da liči na neku odbrambenu mrežu. Od čega, od koga, pitanje je sad.
Još se nismo čestito ni odmorili od svih onih priča u vezi sa vodom našom nasušnom, smradom iz kafilerije, splavarenjem niz ili uz ili na jezerima, i tome sličnim pričama, kada nas opet sve vrati na onu kojom smo se takođe bavili tokom godine – o promeni imena grada. Jer, sada je bilo u javnosti informacija da nas o tome na referendumu neće pitati prema predlogu, nego da većina u gradskom parlamentu može da izglasa kakvo ime će da mu da, pa je to iz gradske uprave demantovano.
Ali, praznici nam stižu…
I nije važno da li nam je grad neosvetljen, putevi i pešačke staze pune rupa, vode nema pa nema, praznici su tu… I najvažnije je da budete sa ljudima koji su vam dragi, jer najveća vrednost jednog grada i jeste to što u njemu možete da pronađete i steknete prijatelje. I da sa njima budete i kada vam je lepo, i kada vam je teško, i kada ste radosni, i kada ste tužni…
I zato, uvek treba glasati za grad. Čuvati ga, negovati. Ako ste ljuti – nemojte da ljutnju iskaljujete na klupama, izlozima, panelima na kojima su korisne informacije (kao na onome na Trgu) … I da ne uništavamo biste znamenitih ljudi, a one koji to čine, da, konačno, oni koji primaju plate pronađu i kazne. Da volimo naše najdraže, prijatelje, sebe i grad, da ih čuvamo i budemo srećni što ih imamo. Da volimo i prošlost, da čuvamo sadašnjost, da imamo šta da ostavimo onima koji dolaze.
Jer, sve je to Zrenjanin. Ne znam zašto, ali u glavi mi se mota pesma „Indeksa” – „Jutro će promijeniti sve”. Samo ga treba strpljivo čekati…
