Lepota je od zemlje – to je nasleđe neolita. Ali – lepota je i od kamena, to je naše nasleđe Lepenskog Vira, iz Đerdapa, sa Dunava.
Kažu da je Jovan Cvijić u svetsku geografsku terminologiju uveo našu reč kras (karst) – kamen. Tako smo dobili brojne kraške reljefne oblike, on ih je prvi opisao i definisao u geografskoj nauci… Kad je to već tako, onda valjda ne možemo da zaobiđemo ni činjenicu da se jasno uočava veza između reči kras i krasan. I to u oba današnja značenja prideva krasan: lep (prekrasan) i crven, obojen crvenom bojom. Etimolozi misle da su oba značenja, u stvari, povezani sa svetlošću. Dakle, nema dileme da o estetici kamena govorimo.
I sve te aspekte zatičemo na arheološkom nalazištu Lepenskog Vira. Ova mezolitska kultura ostavila je čovečanstvu monumentalnu plastiku, kamene figure jedinstvene u Evropi, u obliku tužnih ribolikih lica, a i tlocrte svojih trouglastih kuća, čije su podove pravili od crvenog krečnjaka – meke žive stene koju su vadili iz kanjona Boljetinske reke. Rekli bismo da su to nesumnjiva svedočanstva o tome koliko su cenili kamen i poznavali minerale: za figure odgovarajući kamen za vajanje, a drugi za kompaktnu podnicu, i to u crvenoj boji koja je očito imala važno simbolično značenje, vezano za život i vatru. Za kuću i ognjište.
A kako je kamen povezan sa svetlošću? Tako što svetslost vatre izbiješ iz kamena – kad kresneš kamen o kamen. U momentu kad si ukrotio kamen (da se pretvori u oblik koji ti želiš) i kad si ukrotio svetlost (da se pojavi kad ti želiš) – to je lepota, zar ne? Lepota je od kamena, to je pouka Lepenskog Vira. Lingvista Petar Skok u svom velikokm etimološkom rečniku razmatra čak mogućnost da i uskrsnuće, bar svojim poreklom, tu spada. Jer to je reč koja pamti kako je hrišćanstvo preuzelo snagu i važnost svetlosti (i sunca) u čovekovom postojanju.
Ako umeš da slušaš reči, videćeš da jezik ima veoma dugačko pamćenje. Skoro isto kao kamen.
