Postoje teme, opsesije, fascinacije, neočekivana otkrića, samoiznenađenja, razlozi i tegobe. Često pomislim da su samo lične, a da ih moja ispovest dovodi u greh stvaranja problema čak i bližnjima
Rođen je u Zrenjaninu gde je završio gimnaziju. Jedan je od osnivača časopisa „Ulaznica”, čiji je glavni i odgovorni urednik bio dve decenije. „Ulaznica” se nije ugasila, Radivoj Šajtinac i dalje gotovo svakodnevno piše, dobija književne nagrade, ali ovaj časopis na njegovu adresu ne stiže. Opsesija mu je poezija, proza, književna i likovna kritika, kao i dramaturgija, prevodilaštvo – sa ruskog i engleskog jezika…
Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i srpskog PEN-a. Njegova proza, poezija i eseji su prevođeni na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, finski, turski, slovački i grčki jezik.
Radivoj Šajtinac je književnik za koga najčešće pitaju kada nekome izvan našeg grada ili u belom svetu pomenete Zrenjanin. Najzad je dobio i Nagradu za moderan umetnički senzibilitet „Todor Manojlović”, koju je poodavno zaslužio.
Nagrada mu je nedavno uručena na radost svih članova njegove umetničke porodice: supruge Mirjane – glumice, ćerke Ljudmile i njene porodice Marić, sina Uglješe – književnika i dramaturga i snahe Mile (rođene Jakšić), dipl. mikrobiologa, zaposlene u knjižari beogradske „Lagune” u Zrenjaninu.
Da li je Nagrada očekivana i kako si primio vest da si dobitnik?
– Očekivana je i priželjkivna, čemu foliranje. Nije moje da govorim o zasluzi, ali jeste da osećam sadržaj priželjkivanja. Duša mi je puna, a savest čista.
Poznavao si Todora Manojlovića, družili ste se. Koja uspomena je najupečatljivija?
– Razgovori u tremu kuće. Bard Toša Manojlović, njegova sestra Vera Putić – Beba, lijander i ja. Bili su to univerziteti po kratkom postupku, uvek začinjeni arhivskim cirkonima i dokumentima. Isečcima, pismima i fotografijama, ali i kratkom pričom o nekom predmetu u sobi, na stolu, ormanu, na zidu… Ali najčešće u sećanju. Tada još nisam dorastao ni sopstvenom saznanju da poezija i mudrost nisu nedostižnost i ozarujuća pretnja, već podsticaj neizvesne, a bodreće ravnopravnosti. Danas, sa ove distance, nisam ni svestan onoga na šta su se moja duša i svest usuđivale da traže, žele i upijaju.
Dva puta si pobedio zdravstvene nedaće koje te nisu mimoišle u trenucima najvećeg stvaralačkog pregnuća. Kako?
– Preživeti dva infarkta miokarda u istom danu, moždani udar nakon par godina, povredu kuka opet nakon nekoliko godina – to su tamni spotovi u odnosu na ono što se desi, kako sebi, tako i drugima. Lekari su učinili svoje, terapeuti takođe, kao i lekovi i terapije, ali povratak pisanju je bio presudan. Znam, zvuči patetično, ali da se razumemo: kada je u pitanju patetika, stvari stoje ovako – lična je deo strasti, a tuđa deo slabosti.
Ostao si u Zrenjaninu iako si mogao sa porodicom i u Beograd, u Novi Sad, ili negde u svet… Šta ti je Zrenjanin dao, a šta uskratio?
– Izvini, za ovakva pitanja nisam nikad bio spreman da jasno odgovorim bez opterećujućih asocijacija i metafora. Onaj koji piše o zavičaju kao dušinoj adresi šta ima da afektira o okolnostima!? Postoje druge profesije, zvanja, institucije, koje treba osloboditi da prepoznaju ili ne okolnosti devastiranog života. Ja se trudim da sačuvam primarni šapat, čak i u godinama receptivne i medijske eutanazije, koji čini i podstiče disanje dok pišem i ruku koja mahnita preko kompjuterske tastature.
Kako promišljaš književnost. A kako nagrade?
– Suzbijanje prepotencije nije ni odluka, ni odlika – to je dostignuće. Čulnost i ljudski znaci, između zgrada i atara obitavaju u prostoru koji se ne menja samo spolja već i u nama, iznutra. Okruženje je i izbor i sudbina. O tome govori moj novi rukopis. Samo toliko, prepričavanje još neobjavljenog prati sujeverna nelagodnost, ali i zrnce lažno smirujuće prepotencije. Onom koji krvari nije do značke, već do kraste. A i nju tvore i duša i telo.
Šta te pokreće na pisanje, iz dana, u dan? Kako pišeš?
– Postoje teme, opsesije, fascinacije, neočekivana otkrića, samoiznenađenja, razlozi i tegobe. Često pomislim da su samo lične, a da ih moja ispovest dovodi u greh stvaranja problema čak i bližnjima. Ničeg težeg od onog što je duši neprevodivo, to se teško prevazilazi, ali podstiče pisanje. Spašava od samoizabrane samoće koja je romantizam neme sebičnosti. Bliskost je deo tebe, a ne zavisnost i potreba.
Nedavno si postao deka Ljudmilinom sinu. Koliko je on promenilo tvoj i Mirin život, i život porodice?
– Ime majke je Ljudmila, ime brata i ujaka Uglješa, ime deteta Aljoša. U svakom imenu je slovo lj, bez ikakve izričite namere. Ali koja to reč u našem jeziku tim slovom započinje? Ali sva su slova koja dečja imena tvore, od sjaja.
Pozorište je sastavni deo tvog i Mirinog života. Uglješa se opredelio za dramaturgiju, profesor je na Akademiji u Novom Sadu, dobio je niz nagrada za književnost u zemlji i inostranstvu, među kojima i Evropsku nagradu pre nekoliko godina. Ko tu koga inspiriše?
– To su odvojene i Bogu hvala, tom odvojenošću podstaknute i zaštićene sudbine. Čitamo jedan drugog, u rukopisu, saučesnički, jer poezija tog izbora života štiti i izaziva svojom iskonskom, sadržajnom sopstvenošću. Ponekad dođe dobro neki, praktično, medikament.
Štosevi iz mog preživljavanja nisu njegovi, nije zgoreg da se zucne i pomogne, ali to s tekstom nikave veze nema. Svaka stvaralačka generacija imala je, ima i imaće svoje gurue, velikane, gubitnike, stradalnike, neoprostivo neshvaćene, bosonoge po žeravicama, učtivo prigušene i alapače.
Kada vas vidim zajedno uvek mi je pred očima slika vinskog podruma u Kladovu, gde smo Mira i ja igrale „Ćelavu pevačicu”, a ti govorio stihove na buretu, u dnu sale… Tada se rodila ljubav koja traje…?
– Da se našalimo. Ja evo, priznanje, dobijam kad sam već na dnu bureta.
STVARALAŠTVO RADIVOJA ŠAJTINCA
Knjige pesama: „Oružje ljudski ranjeno” (1970), „Šumi se vraćaju pragovi” (1974), „Darovno putovanje” (1978), „Panglosov izveštaj” (1982), „Suze u luna parku” (1987), „Očenaš na Tajms skveru” (1991), „Olovni dolov” (1995), „Led i mleko” (2003), za koju je dobio nagradu „Knjiga godine DKV”, „Psi versa” (2005), „Kanjiška monotipija” – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), „Stara kantina” (2011), „Severni izgovor” (2011), „Pseća suza” (2014), „Di” (2014), „Nepoznavanje prirode” (2017).
Knjige proze: „Banatska čitanka” (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu „Karolj Sirmaji” 1991. godine, „Moj begejski deo sveta” (1994), „Bajke o grmu” (1995), „Čehovija” (1996), za koju je dobio nagradu „Stevan Pešić”, „Vez u vazduhu” (1998), „Žrtve bidermajera” (2000), „Sibilski glasovi” (2001), „Nada stanuje na kraju grada” (sa Uglješom Šajtincem, 2002), „Vodeno dete” ( 2004), „Pričica” (2005), za koju je zaslužio nagradu „Dimitrije Mitrinović”, „Kinesko dvorište” (2006), „Lyrik-klinik” (2009), „Dilinkuca” (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), „Porcelan” (2017), „Suva igla” (2019).
Knjige eseja: „Demogorgon” (1990), „Hotel Čarnojević” (1989), „Hajka na Akteona” (1997). Izvedena dramska dela: „Cveće i smrt starog Luke”, „Ljupčetovi snovi” – poetsko pozorje za decu, „Banatikon”, „Steva Svetlikov”, „Atlantska veza”, „Paorska groznica”, „Nataša se bori s anđelima”.
