Ko vuče konce u našoj privredi?

Piše: dr Dejan Molnar, redovni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 

U stručnoj javnosti se nedovoljno pažnje poklanja makroekonomskom računu (bilansu) koji se naziva međunarodna investiciona pozicija (MIP). U pitanju je statistički izveštaj u kojem su sadržani svi finansijski odnosi jedne zemlje sa inostranstvom. U njemu se beleže sva potraživanja i obaveze prema ostatku sveta na određeni dan, te ga treba tumačiti i kao prekogranični „bilans stanja”.
Neto vrednost međunarodne investicione pozicije predstavlja razliku (saldo) između potraživanja i obaveza. U zavisnosti od toga da li je vrednost pomenutog indikatora pozitivna ili negativna, zemlja može biti neto poverilac ili neto dužnik u odnosu na sektor inostranstva. Po pravilu, razvijene države su neto kreditori pošto imaju više imovine izvan granica nego dugova prema strancima, te je njihova MIP „u plusu”. Suprotno njima, one manje razvijene su, uglavnom, neto dužnici jer imaju veće obaveze nego što poseduju imovine van svojih teritorija, a to rezultira negativnim MIP-om. Minusni saldo ima većina bivših tranzicionih zemalja Centralne i Istočne Evrope, kao i države Zapadnog Balkana, dok razvijene zemlje (Nemačka, Holandija, Belgija, Luksemburg, Austrija) i Skandinavije beleže pozitivnu vrednost finansijskih odnosa sa inostranstvom. Pomenuti bilans predstavlja dobru polaznu osnovu za procenu finansijskih rizika kojima je jedna zemlja izložena.
Što je ovaj račun u većem minusu, to je rizik od finansijske krize veći. Prema podacima Narodne banke Srbije (NBS), na dan 31.12. 2025, naša potraživanja od sektora inostranstva (aktiva) su iznosila 53,4 milijarde evra, dok su ino-obaveze (pasiva) bile duplo veće – dostigle su čak 106,58 milijardi evra. Proizilazi da je međunarodna investiciona pozicija Srbije na kraju prošle godine zabeležila negativan saldo od 53,18 milijardi evra. Važno je da se ima u vidu da vrednost naše MIP od 2013. beleži kontinuirani rast.
Udeo negativnog salda međunarodne investicione pozicije u BDP-u bi se mogao tumačiti i kao „indeks ekonomske potčinjenosti”, odnosno „indeks kolonizacije” jedne države. Što je ovaj indikator veći, stepen njenog ekonomskog suvereniteta je manji i obrnuto. U tom pogledu, naša pozicija je znatno lošija u poređenju sa bivšim tranzicionim zemljama. Podaci Evrostata svedoče da je pomenuti pokazatelj na kraju 2025. u Srbiji dostigao 60%, dok je „indeks kolonizacije” bio manji u Litvaniji (1,9%), Estoniji (4,4%), Bugarskoj (5,5%), Češkoj (9,8%), Hrvatskoj (28,4%), Poljskoj (29,7%), Mađarskoj (32,4%), Rumuniji (45,3%), Slovačkoj (52,4%). Naša zavisnost od stranog kapitala povećava se brže od ekonomskog napredovanja. Ukupan rast BDP-a u realnom izrazu (korigovan za inflaciju), koji pokazuje za koliko se povećao fizički obim proizvodnje, je u periodu 2013-2025. iznosio 39,4%, dok se istovremeno negativan saldo MIP uvećao kumulativno za čak 73,8% (sa 30,6 na 53,18 milijardi evra). Sledi da naš razvojni model daje određene rezultate u pogledu rasta BDP-a, ali po cenu rastuće ekonomske zavisnosti i potčinjenosti, odnosno gubitka ekonomskog suvereniteta. Opravdano se može postaviti pitanje koliko suštinskog uticaja na domaće privredne tokove zaista imamo („koliko se pitamo”).