Kud sam pošla, gde li sam došla
PIŠE: Milena Bečejac
Idem ja tako gradom. Skrećem u meni dobro poznatu ulicu. I, odjednom, ništa mi nije jasno. Nije ta ulica. A, ustvari, jeste. Pa se preslišavam – to jeste ta i ta kuća, tu je i jedna kafanica, ali, ali… Gde je ona lepa kuća, i ono lepo dvorište sa kotarkom, sa prelepim žardinjerama u etno stilu – stare čeze, lepo očuvane. Vidim, postavljena neka zaštitna ograda. Ja nešto virim, da vidim o čemu se radi. Nema stare kuće. Nema kotarke… Sve je to srušeno. Mislim, sigurno će na tom mestu biti podignuta stambena zgrada, verovatno u novom stilu, kao i druge po gradu.
Dobro, bar znam da nisam zalutala u rodnom gradu. Samo ne znam kako će on izgledati za deceniju, dve… Da li će iz malih, mirnih, od centra skrajnutih šorova nestati sirotinjske kuće u prepoznatljivom banatskom stilu. Onaj ko je davno otišao iz Zrenjanina, moguće je da će se zbuniti ili se naći u neverici u kakvoj sam i ja bila.
Nestaju stare kuće. Odlaze ljudi koji su u njima živeli. Odlazi jedno vreme. Nestaje jedan Zrenjanin. A niče novi. Hoće li biti lepši, svetliji… Ili će biti hladan. Grad na betonu. Možda će uskoro svi gradovi ličiti jedni na druge. Kao klonirani. Priznajem, teško je sačuvati stare kuće, građene od lošeg materijala. Jedino ne znam da li i u modernoj arhitekturi može da bude i onoga što je staro, što je tradicija. Umesto zemljane, arhitektura betona.
Pročitala sam nedavno tekst o našoj sugrađanki Dragani Kojičić, arhitekti, koja kaže da se u poslednje vreme, uporedo sa širenjem ekološke svesti, ponovo vraćaju stari stilovi gradnje. Iz tog teksta, vidi se da se u nekim zemljama, poput Francuske i Nemačke, u pojedinim mestima tradicija gradnje zemljom nije ni prekidala, već se razvijala i prilagođavala životu.
Bar da poslušamo savete, gde god je to moguće, s obzirom na to da ima i novih kuća individualnog stanovanja koje stručnjaci ne bi sigurno svrstali u primere dobre graditeljske prakse. Lepo bi bilo da poštujemo ono što imamo, da ga unapredimo i damo mu novi, ali prepoznatljivi lik.