U jesenje doba kuće mnogih domaćica ispunjene su najlepšim mirisima jer uveliko kuvaju ajvar, pekmezi i džemovi. U domu Zore Đurić ova magija traje skoro cele godine. Kreće se od sezone jagoda, višanja, pa redom: malina, kajsija, šljiva, dunja, narandža, zova. Zapravo, poslastice se spravljaju od gotovo svega što se može naći u jednom seoskom domaćinstvu.
OD IGRE DO NAGRADE
Gotovo svaku voćku Zora je uspela da pripitomi i da joj svoj pečat. Izgradnju svog brenda „Doda” počela je 2013. godine u Banatskom Karađorđevu. Isprva je to bilo redovno spremanje zimnice za porodicu, da bi zatim hobi prerastao u registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Potom su Zorine voćne prerađevine počele da budu nagrađivane na raznim sajmovima, a njeni džemovi, pekmezi i sirupi često završavaju i u inostranstvu.
– Prvo sam krenula sa kajsijom. Želeći da stvorim nešto neobično, dodala sam joj badem. Posle sam kombinovala šljivu sa malinom, narandžom i suvim grožđem. Pravim i džem od narandže koji je pre par godina nagrađivan na Etno-sajmu hrane i pića. Naravno, tu su i sirupi od nane, zove, lavande. Prvi put sam izlagala proizvode na poziv Udruženja žena „Vidovdan” iz Banatskog Karađorđeva. Posle takvog iskustva dobijam podsticaj i energiju za dalji rad – kaže Zora Đurić.
Jedan od posebnih recepata na koji je naišla bio je sirup od crnih bobica zove. Ona je jedina na ovim prostorima koja ga pravi, a za to je pre nekoliko godina dobila i specijalnu nagradu.
– Iako sam Bosanka, volim Banat i ravnicu i sve recepte sam skupljala od starih Banaćana. Tako, dok sam ih pribavljala, čula sam za crne bobice zove i rešila da napravim sirup po receptu iz Austrije. Za njih se zna da su otrovne, ali ne i kad se termički obrade. Inače su se ovi plodovi ranije spremali na našem podneblju, ali su pali u zaborav – navodi sagovornica.
Sirup od crnih bobica zove Zori je prošle godine doneo zlatnu medalju na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu.
PRIRODNO I DOMAĆE
Zorina proizvodnja se zasniva na tome da se delicija sprema po tradicionalnoj recepturi. Voćka se ne menja već se ostavi da se sama raspadne u toku kuvanja, uz dodatak šećera.
– Na početku nisam imala određenu ciljnu grupu, ali kroz rad sam se trudila da privučem mlađu populaciju prirodnim proizvodima. Mogu reći da se promenilo tržište, iako su kupci navikli na želatirane proizvode, rado biraju prirodne. Najviše se radujem kad se moje poslastice svide deci – ističe domaćica.
Kada je količina njenih proizvoda postala znatno ozbiljnija, iskoristila je podsticajna sredstva da otvori radionicu. Ipak, primećuje da je dolazak pandemije prilično unazadio posao malih proizvođača.
– Jedno vreme nismo mogli da posećujemo sajmove i bazare, što je za nas jako bitno. Tada su čak i mali marketi i piljarnice bili zatvarani, no sada se definitivno vidi pomak. Najsigurnija prodaja je ipak direktna, kada ljudi poručuju i određuju kakav proizvod žele. Veliki marketi jesu zanimljivi, ali ne odgovaraju nama malim proizvođačima, iako izlaze u susret i šalju pozive – smatra Zora.
Sada u nešto manjem obimu nastavlja proizvodnju, koju je prebacila u selo Aleksandrovo, gde je i rođena. U poslu je najviše usrećuju ljudi koje sreće na terenu.
– Bitno je i druženje i stvaranje novih poznanstava. Verovali ili ne, kada smo svi na sajmovima zajedno, nema konkurencije, svi kuvamo i unosimo sopstvenu energiju u tu teglicu ili flašu – naglašava naša sagovornica.
