„Politikin” subotnji „Kulturni dodatak” podsetio nas je da je ćirilično pismo ušlo u svetske naučne tokove, i to preko krajnje specifičnog „ć”. Takav znak koristi se, piše Slobodan Bubnjević, u kvantnoj fizici, za oznaku jedne od fundamentalnih konstanti prirode. Fizičari ga nazivaju „h sa crtom” (h bar) i njime obeležavaju redukovanu Plankovu konstantu ć. Pa naravno da mora biti „h sa crtom” za sve koji ne vladaju srpskom ćirilicom, u 21. veku grafički lik ć nekako ostade diferencijalno naš. Ali, u fizici – pripada celom svetu…
Ostali deo teksta, gde se laicima objašnjava šta je i kakva je ta konstanta, nisam baš dobro razumela – čuj, kvantna fizika! – ali, shvatila sam makar toliko da je reč o izuzetno maloj, takoreći nepojmljivoj veličini – „meri kvantizacije svetlosti i materije”. Drugim rečima, to ć je „odnos između čestične i talasne prirode svakog kvantnog objekta”… Razumeli ste, zar ne?
Ovaj znak, „h sa crtom”, u nauku je uveo Pol Dirak još pre skoro sto godina. Pol Dirak je, inače, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1933, a izgleda da ima i (neproverena) anegdota da se on za ć, kao novi znak za novu veličinu, opredelio nakon što ga je video u nekom za njega nerazumljivom tekstu na srpskom. Možda jeste, možda nije. Mada – šta može biti zgodnije nego da za (još) nedovoljno razumljiv fenomen, koji tek istražuješ, izabereš nepoznat znak iz nerazumljivog teksta? Duhovita simbolika.
I, gle čuda: ć se našlo da obeleži tu „stojnu” tačku između dva sveta: energije i materije – jer, kvant je, valjda, i jedno i drugo?!
Nije mi samo jasno kako se naša odbrana ćirilice još nije dohvatila i ovog „kvantnog argumenta”… S druge strane, šta ima da se čudim, ta mi još zapinjemo kod rederi (pederi), kao što pokazuju neki zidni grafiti (p-r, ćirilica-latinica). Doduše, istina je i to da pisac dotičnog grafita, zapravo, nikad ne bi pogrešio da ga nisu učili i ćirilicu i latinicu, oba pisma. Tako da – bolje je kad manje učiš, gde tu još i kvante da smestiš.
