LUTKAR JOVAN CARAN, DOBITNIK NAGRADE ZA ŽIVOTNO DELO

Uvek sam iznalazio načine da podržim lutkarstvo

Može se slobodno reći da je majstor svog zanata, i ne samo to – on je čarobnjak, scenski mag, Đepeto u čijim rukama lutke dobijaju život. Generacije mališana su zbog predstava koje je režirao postale ozbiljna i verna pozorišna publika.
Jovan Caran, poznat među kolegama kao Denis, dugogodišnji je glumac Lutkarske scene Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Autor je brojnih projekata, a nosi bogato iskustvo reditelja, kreatora lutaka i scenografija, pisca tekstova i naučnih radova. U Subotici, 19. septembra, na otvaranju 28. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, Jovanu Caranu uručena je prestižna nagrada za životno delo „Mali princ”.

Priznanje koja se dodeljuje za izuzetan dugogodišnji doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu stiglo Vam je u izazovnom periodu.
– Svoj doprinos lutkarstvu vidim u tome što sam iznalazio razne načine da, ponekad pomoću „štapa i kanapa”, podržim ovu važnu umetnost. Ispostavilo se da je moguće održati umetnički nivo i sa manje svega – od novca, scenografije do skupih lutaka. Nažalost, oni koji dodeljuju sredstva razumeli su da pozorište može da postoji i bez finansijske podrške.
Kultura (ili ono što mi pod tim podrazumevamo) jeste stvar države. Tako se uspostavljaju ili podržavaju raznolike vrednosti na duhovnom i društvenom planu jednog društva. Pozorište je sa ekonomske pozicije potpuno neprofitabilno. Država sponzoriše pozorište proporcionalno svojim interesima i mogućnostima.

Na spisku nosilaca nagrade su mnoga značajna imena kojima je pridodato i Vaše. Koliku odgovornost osećate?
– Zastrašujuće je biti u društvu takvih ličnosti kao što su: Henrik Jurkovski, Srboljub Lule Stanković, Atanas Ilkov, Boris Goldovski, Ljubivoje Ršumović. Posebno izdvajam i Šandora Hartiga, bez kojeg ne bi Zrenjanin imao lutkarsko pozorište. Posebno je zastrašujuće porediti sopstvena dostignuća sa njihovim. U tome sa prethodnim dobitnicima ovog priznanja ne mogu da se merim, ali postoji i nešto u čemu sam ravan sa njima. To je moja posvećenost ovoj važnoj vrsti umetnosti. To je moja potreba da svakodnevno podsećam one uobražene muze da svoje blagoslove upute i na umetnost namenjenu deci.

Priznanje nosi ime po jednom od najpoznatijih književnih junaka. Da li Vas inspiriše da jednog dana oživite Malog Princa na sceni?
U priči o Malom Princu skrivene su mnoge životne istine koje mogu da prepoznaju samo oni koji mogu da razlikuju pitona koji je progutao slona od šešira. Ja verujem da sam jedan od povlašćenih. Za pretvaranje takve literature u scenski doživljaj – scensko zlato potrebna je izuzetna alhemija. Do sada nisam video nijednu adaptaciju koja je u tome u celosti uspela. Iako jesam o tome razmišljao, ipak mislim da ovu priču ne treba dirati. Najdragocenija je u izvornom obliku.

U kojoj meri je virus korona uticao na pozorišnu publiku?
– Pozorište za decu, posebno lutkarsko, naslednik je verbalnog, pripovedačkog načina, onog u kojem se biranim rečima, ritmom ili stihom odaju slušaocima važne životne tajne. Taj lični kontakt sa publikom je nezamenljiv. Nikakav film ili televizija to nisu u stanju da postignu. U vremenu kada je ograničen odlazak u pozorište, preostaju samo prastara rešenja. Aktivirajmo ponovo majke i bake, neka pričaju bajke deci pred spavanje. Možda će se tako pojaviti neki novi Puškin koji je svoje najlepše bajke ispevao sećajući se bakinih priča.

Kako gledate na trenutno stanje u kulturi i pozorištu u Gradu?
– Ovo je pitanje za one koji se trenutno nalaze u borbi za opstanak kulture i umetnosti. Verujem da će nedavnim promenama u rukovodstvu zrenjaninsko pozorište uspeti da povrati staru slavu.

Šta pripremate za najmlađe u narednom periodu?
– Postoje u rukopisu dva završena teksta namenjena za igranje u lutkarskom pozorištu. Za sada ne razmišljam o njihovoj realizaciji. Treba prvo da prođu različite provere. Trenutno radim na adaptaciji odličnog teksta Miodraga Stanisavljevića. Naslov ovog dela je „Carev zatočnik”. Ako se realizuje, to bi bio treći tekst ovog izvrsnog pisca na našoj sceni.
Miroslava Malbaški