Svoj život i bogatu glumačku karijeru posvetio je Narodnom pozorištu „Toša Jovanović” na čijoj sceni je odigrao više od stotinu uloga. Podjednako se dobro snalazi u komedijama, ali i u zahtevnim dramskim žanrovima.
Glumio je Jocu Škuncu u komadu „Hamlet iz Mrduše Donje”, Filipa Trnavca u „Putujućem pozorištu Šopalović”, prosjaka u „Čudu u Šarganu”. Oživeo je Petra Sergejeviča Trofimova u Čehovljevom „Višnjiku” i Nikolaja Aleksejeviča Ivanova u „Ivanovu”. Nisu ga zaobišle ni novije predstave zrenjaninskog teatra: „Realisti”, „Tramvaj zvani želja”, „Romeo i Julija”, mjuzikl „Bilo jednom u Banatu”.
Nedavno je na malim ekranima igrao u seriji „Aleksandar od Jugoslavije”, kada većina nije mogla da ga prepozna u ulozi rumunskog kralja Ferdinanda. Zapažen je bio i u televizijskoj komediji „Tri muškarca i tetka” (Alek Brkić, časovničar u penziji). Ovog meseca gledamo ga u ostvarenju „Beležnica profesora Miškovića” na RTS-u. Reditelj Miroslav Lekić mu je poverio ulogu Jovana Đokića, penzionisanog službenika Državne bezbednosti (DB). U „Crnoj svadbi”, koja startuje 23. oktobra, na „Superstar TV” pratićemo ga kao profesora antropologije.
Sa Milanom Kočalovićem, među prijateljima i kolegama poznatog kao Koča, razgovarali smo o dramskim počecima i glumačkom sazrevanju, ulogama, novim projektima, stanju u kulturi.
Publika kraj malih ekrana pomno je pratila seriju „Aleksandar od Jugoslavije”, a uloga i kostim su učinili da Vas mnogi ne prepoznaju. Kako je došlo do saradnje sa rediteljem Zdravkom Šotrom?
– Najpre sam, na probnom snimanju, dobio da glumim jednog seljaka. Obradovao sam se ulozi, kao i svakoj, ali ovog puta se radilo o velikom projektu koji režira Zdravko Šotra. Kasnije je rekao menadžeru da mu seljaci nisu problem, već da mu nađe glumca koji će igrati rumunskog kralja i koji zna francuski. Ponuđeno mi je novo probno snimanje, i pošto dobro vladam francuskim jezikom, na moje oduševljenje, dobio sam ulogu. Ubrzo su mi dali tekst, probao sam kostim i pošto sam imao dovoljno vremena bacio sam se na izgradnju lika.
Kako ste se pripremali za oživljavanje jedne značajne istorijske ličnosti i kako je proticalo snimanje?
– Morao sam da pročitam dosta literature o rumunskim vladarima, naravno, najviše o Ferdinandu Rumunskom (Ferdinand Hoencolern), ocu princeze Marije i tastu kralja Aleksndra I Karađorđevića. Snimao sam pet dana, od jutra pa skoro do večeri, na letnjoj temperaturi i do 40 stepeni, u dubokim, kožnim čizmama i u kostimu od čoje. Sve je bilo dobro organizovano i Zdravko Šotra, sa svojih 88 godina, bio je prezadovoljan.
Moram i da pohvalim i moju partnerku, divnu Danicu Maksimović, koja igra rumunsku kraljicu Mariju i mladu Tamaru Aleksić, moju „ćerku”.
Kako je izgledao glumački početak u rodnom gradu?
– Moje interesovanje za glumu počelo je još u osnovnoj školi, a nastavilo se u Drugoj gimnaziji. Osim ostalih sekcija, koje sam voleo da posećujem, redovan sam bio i u dramskoj. Čak sam i režirao Trifkovićevu „Izbiračicu”, a jedan od glumaca mi je bio i naš slikar Radu Flora. U dramskoj sekciji je bio i Milorad Grujić, zrenjaninski pisac i izdavač, koji me je odveo u stari Dom omladine (današnji Kulturni centar). Tamo je već bilo oformljeno omladinsko pozorište koje se zvalo „Dečji bič”. Vodili su ga Milorad Miša Martinov – Dživ, reditelj, i Milan Vukotić Vuka, scenograf i umetnički rukovodilac „Teatra Levo”.
Aktuelan je bio i teatar apsurda pa je ubrzo spremljen komad „Ćelava pevačica” Semjuela Beketa. Ubrzo, potom, na talasu hipi pokreta, i „Living teatra”, urađen je komad „Romeo u Đulijeti”, radikalno čitanje velikog Šekspirovog klasika, u režiji i adaptaciji Miše Martinova. Igrao sam Romea, a Juliju prelepa Mira Lukić. Te 1969, po pisanju NIN-a, svrstani smo u deset najavangardnijih predstava u SFRJ, među kojima je bio i mjuzikl „Kosa” Ateljea 212.
Onda je u zrenjaninsko Pozorište došao profesor Beogradske pozorišne akademije Jovan Putnik i otvorio glumačku školu. Pomenuti Miša Martinov nam je predložio da, ako želimo da budemo profesionalni glumci, odemo na audiciju u Putnikovoj školi.
Uporedo ste pohađali Gimnaziju i školu glume. Kako ste usklađivali obaveze? Da li su Vas profesori rezumeli?
– Prošao sam prijemni kao i neki „drugi” iz „plemena” „Romeo u Đulijeti”, a ti „drugi” su potonji afirmisani i poznati glumci zrenjaninskog Pozorišta: Milenko Pavlov, Tihomir Mačković, Jovan Caran, Anđelka Davidovac. U školi su bili i Marinko Šebez, Selimir Tošić, Ružica Cvijetić, Mira Dimitrijević. Baš kao i na akademiji imali smo praktičnu i stručnu nastavu. Predavači su nam bili i profesori iz Više pedagoške škole u Zrenjaninu.
Postojale su ozbiljne ambicije da se škola podigne na rang akademije, ali pošto u Novom Sadu još nije bila otvorena Pozorišna akademija, onda to nije moglo ni u Zrenjaninu. Po ceo dan sam provodio u školi. Pola dana sam bio u Gimnaziji, pola dana u Pozorištu. Često sam tamo i spavao ili u „jorgan sali” u starom Domu omladine, jer smo dobijali i manje zadatke u tekućem repertoaru zrenjaninskog teatra. Bio sam zaražen glumom. Teško sam usklađivao obaveze i u jednoj i u drugoj školi.
Kad je bio potreban neki ustupak, u Gimnaziji su mi profesori govorili da nemaju ništa protiv moje glume, ali da se odlučim ili Gimnazija ili gluma. Isto tako mi je odgovarao i profesor Jovan Putnik. Završio sam Gimnaziju, upisao studije i kad sam apsolvirao došao sam u zrenjaninsko Pozorište na konkurs za prijem mladih glumaca.
Po čemu pamtite dolazak u Narodno pozorište „Toša Jovanović” i kolege sa kojima ste delili scenu? Kako gledate na današnji ansambl?
– Bio sam primljen na ugovor po predstavi i prve uloge sam zaigrao u sezoni 1975/1976. U to vreme nije bilo mnogo akademski obrazovanih glumaca kao danas, jer su po jedna akademija bile u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu i Skoplju. Pozorišta van ovih centara teško su dolazili do školovanih glumaca pošto su svršeni akademci ostajali u njima. Po odsluženju vojnog roka stalni angažman sam dobio u sezoni 1979/80. Vezao sam se za naše Pozorište, iako je bilo i ponuda iz drugih kuća, a kako i ne bi.
Jednu sezonu sam proveo u Vršačkom i vratio sam se Zrenjaninu. Radio sam sa divnim rediteljima i kolegama. Mnogi od njih su otišli zauvek. Ostala su mi najprijatnija sećanja na Dragana Jovića, Steva Žigona, Slavoljuba Stefanovića Ravasija, Radoslava Zlatana Dorića, Miroslava Belovića, Savu Damjanovića, Budu i Gordanu, Selimira Seleta Tošića, Radovana Raleta Lukovića… da ne nabrajam. Danas delim radost igranja sa talentovanim mlađim kolegama u zrenjaninskom Pozorištu. To je zreo ansambl koji se ne boji izazova najzahtevnijeg repertoara.
Imali ste ponuda da zaigrate i u drugim teatrima širom zemlje. Šta Vas je zadržalo u Zrenjaninu?
– Kada su nas u osnovnoj školi vodili na predstave prvi put sam osetio specifičan miris naše pozorišne dvorane. Bio je to miris drveta i pudera. Osećam ga i danas. Naša sala je po meri glumaca i zrenjaninske publike. Ima izuzetnu akustiku i duh igranja komada traje već više od 180 godina. Nastupali smo i po drugim pozorištima, kod nas i po inostranstvu, ali ovako autentičnih dvorana retko gde ima. To je kao prva i poslednja ljubav – traje zauvek.
Kažu da publika ne pamti glumce. Pamti njihova dela, uloge sa kojima se, neretko, poistovećuje. Koju biste Vi izdvojili kao posebno dragu?
– Svaka je uloga lepa, intrigantna i važna za glumca. Teško mi je da neku posebno izdvojim. Možda one iz mlađih dana. Igrao sam lik Joce Škunce u komadu „Hamlet iz Mrduše Donje”, Filipa Trnavca u „Putujućem pozorištu Šopalović”. Oživeo sam Petra Sergejeviča Trofimova u Čehovljevom „Višnjiku” i Nikolaja Aleksejeviča Ivanova u „Ivanovu”. Maestaralna dela. Mada, više volim da se sećam onih predstava koje podižu publiku na noge, koje je rasplaču ili nasmeju do suza. To se ne dešava uvek, ali mi glumci, živimo za to. Da se to dogodi.
Da li postoji recept za opstanak pozorišne umetnosti?
– Pozorište i gluma opstaju više od dva milenijuma i njihovo trajanje se ne dovodi u pitanje. To je svojevrsna umetnost i potrebna je ljudima, kao i druge umetnosti. Jednako iskreno se raduju pozorišnom činu u najmanjim mestima i metropolama. Pozorišna predstava je poseban i uzbudljiv događaj i među amaterima i kad je naprave zatvorenici ili vojnici, đaci ili studenti, mornari ili penzioneri u svom domu. Grad treba da brine o našem pozorištu, da održava tu najlepšu i najstariju baroknu salu u zemlji. Što bi rekao pesnik Duško Trifunović u jednoj svojoj pesmi: „Ovaj grad bi bio ništa da mu nije pozorišta”.
