Nedavno su naši čitaoci četvrti put za ličnost godine u oblasti medija izabrali Mileta Novakovića, šefa Dopisništva Radio-televizije Srbije (RTS). Tokom 24 godine rada u javnom servisu Novaković je takoreći postao član domova mnogih porodica, praveći priloge za emisije: „Ovo je Srbija”, „TV Dnevnik”, „Jutarnji program”, „Znanje imanje”, „Šta radite, bre” i druge. Pored toga, autor je dokumentaraca RTS-a o kolonizacijama u Banatu. O istoriji ovdašnjeg kraja, a naročito o sportskim kolektivima, Novaković je pisao knjige i organizovao izložbe. Zrenjaninski srednjoškolci znaju ga kao predavača koji ih podučava o sistemima odbrane Srbije. Autor je više stručnih radova iz oblasti vanrednih situacija, a član je upravnog odbora Organizacije rezervnih vojnih starešina.
Mile Novaković je završio je Fakultet odbrane i zaštite u Beogradu, a vojni rok je služio u Školi rezervnih oficira pešadije u Bileći, stekavši zvanje potporučnika i poručnika.
Dobio je nagrade mnogih organizacija, međutim, priznanja za „Ličnost godine” imaju poseban značaj za Novakovića kao dokaz da je svojim radom uticao na afirmaciju našeg podneblja. Kako ste izabrali novinarstvo za profesiju?
– U redakciju lista „Zrenjanin” me je kao srednjoškolca uveo Milisav Miklušev, dugogodišnji saradnik u novinama. Od 1984. do 1989. učio sam od najpoznatijih gradskih novinara. Pisao sam poljoprivredne i vesti iz okolnih sela sve do odlaska na studije. Kada je 1996. otvoren RTS TV Centar Zrenjanin, svratio sam bez većih očekivanja da potražim posao. Nikola Božović je bio urednik, setio se mog angažmana u „Zrenjaninu” i pružio mi je šansu. Koji su izazovi u poslu dopisnika?
– Dopisnik je najčešće taj koji mora da proveri prvu informaciju, bilo da je neko to objavio ili da je sam saznao. Odgovornost je zato velika. Dodatno opterećenje jeste što radim za RTS, koji ima više uloga u društvu – da informiše, obrazuje, čuva tradiciju sredine, promoviše aktivnosti ugroženih grupa, ali i pruža priliku običnom čoveku da iznese svoj problem ili uspeh. Kada se racionalizuju troškovi u medijima, čini se da najpre stradaju dopisničke mreže. Kakva je situacija u RTS-u?
– Kada sam se zaposlio u TV Centru Zrenjanin bilo je 25 novinara, snimatelja, montažera i tehničara. Tada se pravio i lokalni program, pa su takve bile i potrebe, a bili smo orijentisani isključivo na srednji Banat. Deset godina kasnije broj zaposlenih je prepolovljen. Danas u Dopisništvu RTS-a u Zrenjaninu radi pet stalnih radnika i jedan honorarni saradnik, a izveštavamo iz cele Vojvodine. Sa druge strane razumem i rukovodstvo u Beogradu. Do neminovne racionalizacije dovode nove tehnologije, obuka zaposlenih za više poslova i manje emisija za koje se radi. Ima li u Beogradu interesovanja za život Banaćana? Postoji li stereotipna slika o našem kraju?
– Na osnovu zahteva urednika moram priznati da smo prepoznati kao sredina koja ima šta da kaže o poljoprivredi. Takođe se često traži da naši privrednici govore o aktuelnim temama. Sportska slika vezana za olimpijski pokret uvek kod urednika asocira na Zrenjanin. Zaduženi za emisije iz kulture znaju da se ovde prikazuju kvalitetne izložbe. Ne bih rekao da su to stereotipi, ali jesu neke teme gde smo uvek među prva tri dopisništva od kojih se traži izveštaj. Mogu li se građani Srednjeg Banata danas kvalitetno informisati o regionalnim temama od javnog interesa i koliko su zainteresovani za to?
– Sistem informisanja gde su i društvene mreže postale deo medijskog života i gde svaki građanin praktično može da bude novinar i urednik, dovele su nas u situaciju da moramo da pratimo više medija istovremeno da bismo stvorili pravilnu sliku o nečemu. Lokalne vesti su važne, a moj utisak je da građanima Zrenjanina fale jutarnje informacije kojima bi počeli dan. Zaključujem to po čestim reakcijama građana na naša javljanja u Jutarnji program. Osim izveštavanjem o aktuelnim dešavanjima, bavite se i istorijom, naročito svog sela Lukićeva?
– Višegodišnje prikupljanje materijala o istoriji Lukićeva se isplatilo 2005. kada sam pripremio dokumentarni film „Od starog do novog zavičaja” o 60 godina kolonizacije. Iz želje da sistematizujem bogatu fudbalsku arhivu, 2011. je nastala knjiga „Mladost de luks” o učešću lokalnog kluba u drugoj ligi. Knjigu „Rukometna rukovet” o rukometašicama Lukićeva napisao sam na nagovor prijatelja. Trenutno spremam materijal radnog naziva „Poslednji šinobus za Lukićevo”. Pokušaću da uporedo pripremam knjigu i dokumentarni film.
