Kako izgleda i šta misli o ovom svetu čovek koji je uradio više od 400 scenografija i oko stotinu kostimografija, izveo 40 generacija studenata na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu? Iako je zvanično u penziji, ne prestaje da radi. Rođen je u Kikindi, školovao se u Zrenjaninu, potom diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i na Akadimiji za primenjene umetnosti. Radio je na prostoru cele prethodne Jugoslavije, regiona, Evrope, sveta, izlagao mnogo i nadaleko, čak i u Oregonu…
Miodrag Tabački je dobitnik najznačajnijih nagrada i priznanja, među kojima i Nagrade grada Zrenjanina. Njegov otac Ljubomir bio je profesor istorije u zrenjaninskoj Drugoj gimnaziji, a majka Zorica učiteljica u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić”. Sreli smo ga nedavno u našem gradu, gde je bio član žirija Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.
Kako je Miodragu Tabačkom u Zrenjaninu posle mnogo godina, u gradu u koji povremeno dolazi i radi posla u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”? Sve je, zapravo, i počelo ovde u Zrenjninu…
– Da, detinjstvo koje sam proveo u Zrenjaninu prošlo je u znaku različitih umetnosti i to kako kroz razne umetničke sekcije, tako i kroz igre. Omiljene igre su mi bile igranje pozorišta, cirkusa, kauboja i Indijanaca, što je bilo inicirano filmom. Dom pionira, koji je tada bio u Plankert parku, u Maloj Americi, imao je brojne sekcije, a ja sam bio u većini od njih, uključujući i tamburaški orkestar. Sačuvao sam fotografije iz tog vremena i rado ih i sada, posle šezdeset godina, pogledam.
Iako niste spavali, kako ste jednom rekli, tri meseca, zbog studija, niste odustali ni od društvenih zabava…
– Posle druge godine Arhitekture upisao sam Akademiju za primenjene umetnosti kao redovan student i cele tri godine bio paralelno na oba fakulteta. Nije tu bilo mnogo vremena za spavanje, proveo sam nebrojene noći u crtanju za Arhitektonski fakultet, a svaki dan za slikanje na Akademiji. No, to mi, začudo, nije teško padalo i uspevao sam u to vreme i da izlazim, odlazim u pozorište, na koncerte, u diskoteke… To se može, verovatno, samo sa dvadeset godina.
Šta ste naučili na fakultetima, a šta tokom bavljenja scenografijom, kostimogrfijom, pedagoškim radom?
– Rad, ljubav, ali i smisao i dar, kao i interes za ono za šta smo nadareni, neophodni su za svake studije, kao i za profesionalnu aktivnost. To sam uočio, naučio i u to verujem.
Kako ocenjujete scenografske i kostimografske domete u predstavama na ovogodišnjem Festivalu pozorišta Vojvodine, a kako dostignuća u zemlji i u svetu?
– Zadovoljan sam dometima na Susretima pozorišta Vojvodine. Nalazim da generalno pozorište, kako kod nas, tako i u svetu, nije dostiglo mogući zenit. No, istorija kaže da je uvek tako na početku veka… Obećava činjenica da su predstave odlično posećene i da se repertoar održava uprkos finansijskim problemima koji su opšteprisutni.
Čemu podučavate svoje studente, osim o teoriji iz predmeta koje predajete?
– Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Katedri za pozorišnu režiju moj predmet je bio scenografija i kostimografija, a studenti – budući reditelji. Cilj je da se reditelji upoznaju sa mogućnostima i sa korišćenjem vizuelne komponente u pozorišnom činu. Na stranim fakultetima sam radio i sa studentima scenografije i kostimografije i tada je težište rada bilo na kreiranju i na realizaciji kako dekora, tako i kostima. Ponosan sam na moje bivše studente, reditelje koji lično uspevaju da se iskažu, kao i scenografi.
Šta najviše cenite kod svojih saradnika i kod ljudi u savremenom društvu?
– Mislim da nisam čovek sa specifičnim kriterijumom – cenim, ali i zahtevam pamet, talenat i radinost.
Šta biste menjali u kulturi Srbije?
– Nema tu šta da se menja, a ni ne može. To je uvek onako kako je, a proizilazi iz baze i njena je rafleksija. E, uz dobru i bolju bazu, kultura će se i sama, automatski menjati i biti bolja.
Izazovi i planovi?
– Ne menjam plan – tj. idem dalje. Preda mnom su dva mjuzikla – „Drauzi Saperon” (Drowsy Chaperone) u Pozorištu na Terazijema u Beogradu i „Violinista na krovu” u Muzičkom pozorištu u Sofiji, Bugarska. U planu su mi i dve samostalne izložbe, u Beogradu i u Zrenjaninu.
