Sa čim smo započeli novu, 2020. godinu? Pa, uglavnom, sa istim onim problemima sa kojima smo završili staru. Osim u slučaju one sirote devojčice Monike, njena golgota okončana je na samom svršetku 2019. Ta spektakularna vest: da su je pronašli živu, učinila je da kraj godine bude snošljiviji nego što je cela uistinu bila.
Da, pronađena je, mada to ne znači da su njene muke završene. Ne znam šta može da je zaceli, da zakrpi tako grubo presečeno detinjstvo. Taj što ju je oteo, naneo joj je bol veću od onoga što može da stane u čovekov život. Ostaje samo nada da je čovek dovoljno žilav stvor, u najboljim slučajevima sazdan na način da može da se odupre i nezamislivoj patnji. Možda. Kad mu nema druge. Iz svoje kože se ne može. Pa onda guraš, trpiš, patiš… a kraja nema. Zapravo, i u hrišćanstvu je predviđeno da pravu utehu nađemo tek na onom svetu. To je sasvim realističan scenario.
Pa opet, provuče se nekako čovek kroz sve nedaće. I raduje se novom danu. Život je, eto, takav fenomen da se nastavlja, uprkos svemu.
Gledam decu na klizalištu što su ga postavili u centru grada. Priznajem da sam isprva bila skeptična – pomislila sam: koješta, ko će dolaziti ovamo, po hladnoći, u blagdane?! Ali sam pogrešila: tek što su formirali ledenu ploču, klizalište se napunilo veselom grajom. I mali i veliki, početnici i oni iskusniji, kruže i posrću, klize i režu mrazoviti vazduh, čineći tom svojom radošću da kraj 2019. bude lepši nego što je ona uistinu bila. I da tako počne 2020.
Kad se bolje zagledaš, primetiš da je ledena ploča u stvari žuta. Biće da je led od begejske vode. To je racionalno, bar je Begej besplatan (pa smo ga bagatelisali, zapustili i upropastili). Ali nas je ta žuta boja podsetila da pijaću vodu nismo rešili ni u 2019: to je problem koji bezuspešno rešavamo već 15 godina. Valjda je to dovoljno da nas uveri da ga rešavamo POGREŠNO…
