U Narodnom muzeju u toku je izložba fotografija mulitmedijalne umetnice Milana Lane Rajšić, prošlogodišnje pobednice Likovnog konkursa „30h30”. Reč je o projektu koji traje 16 godina i po kojem je Zrenjanin poznat širom regiona, ali i šire.
Njegov idejni tvorac je mr Milutin Mićić, akademski slikar, koji se profesionalno bavi još i skulpturom i pisanjem. Imao je tridesetak samostalnih i više stotina grupnih izložbi. Kao multitalentovanom umetniku nisu mu strani ni performansi, a izveo ih je na desetine.
Potpisuje 14 knjiga – romana, drama, eseja, zbirki pripovedaka. Autor je popularnog zrenjaninskog murala „Četiri konja” i onog na zgradi Ekonomske škole pod nazivom „Brojim samo sunčane sate”. Mićić je takođe tvorac nekoliko radio drama i pozorišnih predstava. Mnogi ne znaju da je predstavljao našu zemlju na međunarodnom projektu „Mir, tolerancija, solidarnost” 1996. u Francuskoj. Kako sve to postižete?
– Jakom motivacijom, posvećenošću i dobrim planiranjem. Previše vremena gubimo uprazno, ne radeći ništa. Trudim se da ne upadnem u zamku lenjosti. Radost i smisao života vidim u odgovornom radu i radosti stvaranja. Šta Vam je vodilja u realizaciji konkursa „30h30”? Kako se on tokom godina razvijao?
– Osnovna ideja je da pokrenem važna promišljanja o društvu i svetu. Takođe, bilo mi je bitno da se baš u Zrenjaninu dogodi tako važan projekat. Danas je teško zamisliti likovnu scenu Srbije bez njega. Veliki broj umetnika i javnosti je uključen u ovo što mi radimo. I, naravno, Zrenjanin je na likovnoj sceni, rekao bih i na opšte društvenoj, dobio na ogromnom značaju zbog ovog projekta. Zašto je, iz godine u godinu, sve manje učesnika, ali i nagrađenih sa teritorije našeg grada? Da li to vidite kao problem? Kakva je po vama lokalna umetnička scena?
– To je odraz odgovornog odnosa prema stvaralaštvu i samom kvalitetu umetničke scene u gradu. U pitanju je velika mreža problema stvaranja uslova za kulturnu, umetničku, obrazovnu i nadasve profesionalnu politiku grada. Potrebno je više prostora i vremena da bi se iznela objektivna analiza ovog problema.
Svedoci smo da iz dana u dan mnoge građevine, spomenici kulture, ulice, haustori propadaju. Kako na to gledate?
– Gradnja savremenih gradova uglavnom nije u skladu sa prirodom i njenim oblicima. Nauka i estetika su, tako, u velikom broju slučajeva u službi dekonstrukcije i negacije sveta.
Previše je vizuelno zagađujućih mesta, naročito u najužem centru. Gradsko jezgro možemo nazvati: „okovana ulica-okovani grad”, jer na tom potezu ima nekoliko zgrada koje su godinama ograđene kavezima. Niko ništa ne preduzima oko njihovog otklanjanja. Karakteristična je ograda oko stare Robne kuće. Dok se zgrada sve više urušava, rešetke oko nje kao da nas štite od tajnog života koji se u njoj dešava. Ukrasi sa fasade otpadaju, dok zagonetni ljudi posećuju enterijer i kao da žive paralelni život u njoj.
Zabrinjava to što izgleda da su se građani privikli na ovakvo vizuelno zagađenje i što se niko ne buni protiv toga. Odgovorni kao da računaju na takvu apatiju. O bilbordima i kič ponašanju da i ne govorimo. Uglavnom, deklarativno govorimo kako volimo svoj grad, ali ga uglavnom uništavamo i prepuštamo nedobronamernim diletantima koji nemaju nikakvu odgovornost. Šta je umetnost za Vas u poplavi kiča?
– Najdublji način koji daje čoveku priliku da potvrdi svoje ljudsko: kvalitetno, humano saosećajno, smisleno, pravično biće. Ona ga poziva da upotrebi svoje suštinske kvalitete. Umetnost hoće da zaštiti planetu. Kroz nju čovek ima priliku da dođe do pomirenja sa drugim narodima i da smogne snage u prevazilaženju svojih slabosti. Ona je put čoveka ka čoveku. Garant je mira i poštovanja različitosti. Umetnost nudi stvaralački princip kao mogućnost najboljeg rešenja u svim aktivnostima.
