Privilegija je prezentovati ono najvrednije što naš Grad ima
Mesto koje nema krovnu instituciju kulture, nema ni budućnost. Grad na obalama Begeja ima tu sreću da u njemu postoji zdanje u kojem su od zaborava otrgnuta njegova istorija, umetnost, književnost, stari novac, nakit, nošnja… Narodni muzej u Zrenjaninu može se pohvaliti jedinstvenom stalnom postavkom, autorskim i gostujućim izložbama i programima za sve uzraste.
Da sve što baštini ne bude skriveno, već u najvećoj meri dostupno, trudi se Sanja Vrzić, viša kustoskinja i organizatorka aktivnosti. Istovremeno zadužena je i za odnose sa javnošću (PR). Od nedavno može da se pohvali i zvanjem savetnika. Prema njenim rečima, ono se stiče u Narodnom muzeju Srbije. Pre nego što ga osoba zasluži potrebno je da položi ispite za kustosa i višeg kustosa i provede određen broj godina u ustanovi kulture.
Koliko vremena, truda i odricanja stoji iza Vašeg rada, i u kojoj meri će Vam novo zvanje biti motivacija za dalje napredovanje?
– Nakon dugogodišnjeg rada i konstantnog zalaganja i usavršavanja velika je radost i satisfakcija kada stekneš najvišu titulu. Kod nas se, nekoliko godina unazad, dešava smena generacija i od mlađih kustosa prva sam ga za sada stekla. U narednom periodu, nekoliko kolega moći će da mi se pridruži, tako da ćemo ponovo imati zavidan broj savetnika. Iako je ovo najviši domen u našoj delatnosti, svakako, planiram da nastavim profesionalno usavršavanje, posebno što se bavim poslom koji se konstantno menja.
Nije bilo lako, uz obaveze i dvoje nestašnih trogodišnjih blizanaca, napisati zahtevan i obiman rad koji je bio predamnom. Moram da priznam da mi je ljubav prema Muzeju, poslu i porodici bila velika motivacija. Vaš primarni zadatak je komunikacija sa medijima. Šta vidite kao prednosti, a šta kao mane i izazove?
– Najzahtevniji segmenti su neprekidna veza sa spoljnim i unutrašnjim saradnicima, kao i velika dinamičnost koja se zasniva na svakodnevnim aktivnostima. Takođe, način moga rada se umnogome promenio u poslednjih 18 godina. Kada sam počela da radim 2005. jedva su u upotrebi bili računari i elektronska pošta. Sada je savremeni PR nezamisliv bez interneta i društvenih mreža. Kakav je Vaš odnos sa kolegama i zaposlenima? Kako uspevate sve da iskoordinirate?
– Moja pozicija je prilično zapetljana (smeh). Nalazim se između ustanove u kojoj sam zaposlena, šire javnosti i novinara. Sa druge strane, treba da povežem sve segmente rada Muzeja i na najbolji način ih predstavim medijima, publici i stručnoj javnosti. Ono što je jako važno jeste da se naoružam strpljenjem i sujetu ostavim po strani. Kada imam neku dilemu uvek razmišljam o tome šta je najbolje za našu instituciju.
Kada ste počinjali, niste bili „bačeni u vatru”, već nosite prethodna iskustva iz medija koji su Vam i bili preporuka. Gde ste ih sticali i šta Vam je najviše pomoglo?
– Radila sam kao novinar na radiju „Kojot”. Zatim sam bila dopisnik ANEM-a (Asocijacije nezavisnih elektronskih medija), „Građanskog lista” i saradnik radio „Zrenjanina”. Dugi niz godina angažovali su me na projektu „Kros radija” koji je okupljao stanice sa teritorije bivše Jugoslavije. Puno mi je značila saradnja sa Đorđem Đokom Vojinovićem i Darkom Šperom, kao i obuke i treninzi koje sam imala u okviru ANEM-ove škole novinarstva. Jedan od najznačajnijih Vaših projekata kojim se ponosite je izrada audio-video vodiča kroz stalnu postavku Muzeja. Recite nešto više o njemu?
– Međunarodna humanitarna fondacija „Stavros Niarchos” iz Grčke ga je finansirala, a partneri su nam bili Kulturno nasleđe bez granica i Mreža muzeja Balkana. Od decembra 2014. dostupan je svim posetiocima. Prilagođen je slepim, slabovidim, gluvim i nagluvim korisnicima. Publika, koristeći vodič, može da prolazi kroz postavku svojim tempom i sluša ili čita objašnjenja o eksponatima i priče o prirodnoj i kulturno-istorijskoj baštini srednjeg Banata. Aplikacija uključuje video-fajlove na znakovnom, kao i audio, koji su na srpskom i engleskom jeziku. Zrenjaninski muzej je bio prvi u Srbiji koji je imao ovu vrstu vodiča, a na međuregionalnim konferencijama „Balkan museums without barriers” (Balkanski muzeji bez prepreka) 2014. i 2018. godine bio je među nagrađivanim i poslužio je kao inspiracija muzejima i turističkim organizacijama širom Srbije.
Velik odjek u javnosti imali su i „Mali kustosi – velike priče”. Koliko su oni za Vas važni i na koji način ste iskoristili društvene mreže kako bi ispromovisala Muzej, postavku, ali i pomogli mladima da nešto novo nauče?
– Ovo je bila prilika da izađem iz uobičajenih okvira svog posla i uključim se u rad sa jednom od najosetljivijih grupa muzejske publike – tinejdžerima. Projekat je zamišljen da objedinjuje virtuelno i stvarno, muzej uživo i na društvenim mrežama, i da dâ priliku mladima da se izraze, ispolje svoje afinitete i sa osmehom na licu pokažu svojim vršnjacima šta su radili. Za potrebe „Malih kustosa – velikih priča” otvoreni su posebni nalozi na Fejsbuku i Instagramu putem kojih su plasirane sve aktivnosti.
Jedna od zamisli bila je da se učesnici aktivno uključe i sami postavljaju i uređuju sadržaje objava. Oni su kačili video-materijal i fotografije na svoje profile i tagovali Muzej i naziv projekta. „Mali kustosi” bili su svojevrsni saradnici za odnose sa javnošću koji su promovisali svoj angažman putem društvenih mreža koje najčešće koriste. Video klipovi su postavljeni na Fejsbuk profile „Mali kustosi – velike priče” i Narodni muzej Zrenjanin, kao i na nalozima na Tik toku i Jutjubu (Tiktok, Twitter, Youtube). Kada se rezultati pretoče u brojke ukupan domet objava na Fejsbuku prešao je 46.600, a na Instagramu preko 5.300. Ono što me je najviše obogatilo prilikom rada jeste saradnja sa kreativnim mladim ljudima koji su deo svoje energije i vizija podelili sa nama. Da se vratimo u prošlost i porodičnu istoriju. Vaš otac, Svetozar Santovac, biolog, bio je zaposlen u Muzeju. Da li je uticao na Vas i odakle ljubav da se nađete u ovoj krovnoj ustanovi kulture?
– Odrasla sam u ovoj instituciji, i da, moj tata jeste radio ovde. Bio je kustos Prirodnjačkog odeljenja od mog najranijeg detinjstva. Sećam se kada smo zajedno, vikendom, išli u obilazak zgrade i proveru da li je sve u redu. Tog vikenda, kad je bio dežuran, dobijao je jedan veliki ključ koji je otključavao glavni ulaz. Onda bismo prolazili postavkom i proveravali da li je sve na svom mestu.
Mislim da je moja ljubav prema Muzeju došla prirodno, sama od sebe, podrazumevajući se. Volim ga i mislim da je privilegija raditi na takvom mestu i promovisati ono najlepše što kao grad i region baštinimo.
Da li pratite stanje u drugim ustanovama kulture i njihove programe? Kako ih ocenjujete i da li biste nešto promenili?
– Obilazim muzeje u kom god gradu da se nađem i pratim rad kako svetskih, tako i onih u Srbiji. To me interesuje i predstavlja uživanje za mene. Najviše mi se dopadaju interaktivni sadržaji i programi koje nude publici. Trenutno, najviše posećujem sadržaje koje naše ustanove kulture nude, a koji uključuju decu. Mogu vam reći da ih ima dosta i da su vrlo interesantni i dostupni svima.
Što se vidljivosti za publiku tiče (pošto se to tiče i mog angažovanja), onaj koga interesuje uvek nađe način da sazna, ali, nažalost, kultura nije u centru pažnje šire populacije.
Miroslava Malbaški
STRUČNOST NA DELU
Sanja Vrzić je rođena 30. juna 1977. u Zrenjaninu gde je završila osnovnu i srednju školu. Diplomirala je na grupi za orijentalnu filologiju Filološkog fakulteta u Beogradu. Nakon nekoliko godina rada u novinarstvu, septembra 2005. zaposlila se u Narodnom muzeju, na poslovima odnosa sa javnošću. U junu 2007. stekla je zvanje kustosa, a juna 2015. postala je viši kustos. Za uspešnu saradnju sa medijima i prezentovanje zrenjaninskog muzeja u javnosti tokom 2006, dobila je nagradu „Zlatni doboš” agencije „Most medija”, koja okuplja lokalne novinare i stručnjake za marketing. Bila je saradnik na scenariju za film „Majstori banatskog slikarstva” (2012) i u pripremi izložbe „Zapamti ovaj svet, o zapamti ga, ipak – radovi Rajne Krulj” (2015). Autorka je projekta „Digitalizacija predmeta iz kolekcija Narodnog muzeja Zrenjanin” realizovanog 2018. u saradnji sa Vikimedijom Srbije. Od 2010. članica je ICOM-a i Muzejskog društva Srbije.
